Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. i tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je od 08.12.2011. godine do 10.04.2012. godine i od 10.12.2012. godine do 07.04.2013. godine obavljao poslove ... u objektu ... na ..., na koje je rešenjima tužene vojne ustanove bio privremeno raspoređen zbog potreba službe. Veštačenjem su u dve varijante - po evidenciji tužioca i evidenciji tužene, obračunati broj časova prekovremenog rada i iznos neisplaćene zarade po tom osnovu, kao i visina dnevnica za službena putovanja.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 136. i 139. Zakona o Vojsci Jugoslavije u vezi sa članom 195. Zakona o Vojsci Srbije, odnosno Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije, prihvatajući varijantu nalaza veštaka po kojem je obračun potraživanja izvršen na osnovu evidencije tužene, delimično usvojio tužbeni zahtev.

Nakon održane rasprave drugostepeni sud je utvrdio da je tužilac civilno lice na službi u Vojsci Srbije, zaposlen u Vojnoj ustanovi „Dedinje“. Po rešenjima zamenika direktora te Vojne ustanove tužilac je privremeno, po potrebi službe, u označenim vremenskim periodima obavljao poslove ... u objektu ... na ... . Radno vreme ... u ovom objektu bilo je od 07 do 22 sata, a posao je obavljalo troje zaposlenih. Nije postojao pisani nalog direktora Vojne ustanove za prekovremeni rad, ali po usmenom nalogu upravnika ... objekat nije smeo biti zatvaran, tako da je povremeno radio i posle 22 sata. Po nalazu i mišljenju veštaka, korišćenjem evidencije tužene o satima rada, tužilac je u zimskoj sezoni 2011. – 2012. godina i 2012. – 2013. godina ostvario 202 sata prekovremenog rada koja mu nisu plaćena, u ukupnom iznosu od 27.661,94 dinara, kao i da mu nije isplaćeno ukupno šest dnevnica u vrednosti od 1.680,00 dinara. Po evidenciji tužioca o prisutnosti na radu, prema nalazu i mišljenju veštaka, tužilac je ostvario ukupno 729 sati prekovremenog rada za koje mu nije isplaćena plata u ukupnom iznosu od 95.391,02 dinara, dok dug tužene po osnovu neisplaćenih dnevnica iznosi ukupno 130.480,00 dinara.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je primenio: član 195. Zakona o Vojsci Srbije kojim je propisano da će uslove, način i postupak tranformacije vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost, odnosno posluju po principu sticanja i raspodele dobiti, kao i prava i obaveze civilnih lica na službi u Vojsci Jugoslavije zaposlenih u tim ustanovama, do završetka njihove transformacije urediti Vlada Republike Srbije, i da do stupanja na snagu tog propisa ta lica zadržavaju prava i obaveze iz radnog odnosa prema Zakonu o Vojsci Jugoslavije; član 9a Uredbe o transformaciji vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti i o pravima i obavezama civilnih lica na službi u Vojsci Srbije zaposlenih u tim ustanovama, kojim je propisano da ta lica do završetka transformacije tih ustanova ostvaruju prava i obaveze iz radnog odnosa u skladu sa Zakonom o Vojsci Srbije, a pravo na isplatu plate, naknada i drugih primanja, kao i stambeno obezbeđenje u skladu sa propisima kojima se uređuje poslovanje tih ustanova; odredbe Pravilnika o raspodeli dobiti i zarada civilnih lica u VU „Dedinje“ br. 47-6 od 10.04.2006. godine kojima je predviđeno da se civilnom licu u ustanovi za vreme preraspodele radnog vremena zarada isplaćuje svakog meseca za pun fond časova, nezavisno od toga kada je faktički radilo, a da za obračun i isplatu zarada preko punog fonda časova (prekovremeni rad) direktor ustanove mora da donese rešenje o obračunu i isplati prekovremenog rada za svakog zaposlenog, na osnovu pismenog obrazloženja pomoćnika direktora ili načelnika službe (član 39), kao i da se civilnom licu u ustanovi, kome se ostvareno radno vreme u određenom periodu ne može preraspodelom svesti na puno radno vreme, za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) osnovna zarada za pune časove prekovremenog rada uvećava za 20%, što mora biti regulisano posebnim rešenjem direktora ustanove (član 41. stav 4).

Pored toga, drugostepeni sud se poziva na odredbe članova 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije kojima je propisano da se o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika vojske odlučuje u upravnom postuku i određuje nadležnost starešina za odlučivanje.

Polazeći od tih odredbi drugostepeni sud je zaključio da se na civilna lica zaposlena u vojnim ustanovama iz člana 195. Zakona o Vojsci Srbije ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi u slučaju prekovremenog rada, već posebni propisi, i to Pravilnik o raspodeli dobiti i zaradi civilnih lica u VU „Dedinje“ (u pogledu samog prava) i odredbe Zakona o Vojsci Srbije (u pogledu procedure za ostvarenje tog prava). Zato, po stanovištu tog suda, to pravo može se ostvariti samo u upravnom postupku, na osnovu pismenog zahteva podnetog funkcioneru koji rukovodi ustanovom, odnosno upravnom sporu za slučaj odbijanja zahteva ili tzv. „ćutanja uprave“, a sud u parničnom postupku može odlučivati samo o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko je tužena neosnovano obustavila ili neredovno vršila isplatu uvećane zarade utvrđene konačnim i pravnosnažnim rešenjem. Postojanje pravnosnažnog rešenja rukovodioca ustanove o pravu zaposlenog na uvećanu zaradu za prekovremeni rad, odnosno isplatu dnevnica, po shvatanju drugostepenog suda je materijalna pretpostavka za ostvarenje u parnici novčanog potraživanja zaposlenog po tom osnovu.

Tužilac u konkretnom slučaju nije koristio delotvorno pravno sredstvo zbog propuštanja direktora Vojne ustanove da odluči o njegovom zahtevu za slobodne dane po osnovu ostvarenih sati prekovremenog rada, zbog čega ne može sa uspehom u ovom sporu ostvariti pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti pravnog lica za rad njegovog organa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije prihvatljivo.

U ovom sporu, u suštini odlučivano je o naknadi štete zbog neisplaćene plate za obavljeni rad. Nezavisno od toga da li se radi o plati za obavljeni rad iz klasičnog radno-pravnog odnosa ili radnog odnosa u kojem je država poslodavac, pravo na platu mora da uživa neposrdnu pravnu zaštitu u sudskom postupku, jer je reč o Ustavom (član 60. stav 4) zajemčenom pravu – pravičnoj naknadi za rad. Pravo na platu za obavljeni rad predstavlja najvažnije imovinsko pravo za zaposleno lice, zbog čega u potpunosti preteže privatno-pravni element nad javno-pravnim elementom u radnom odnosu u kojem je država poslodavac, te ovo pravo uživa direktnu sudsku pravnu zaštitu. Radi se o pravu iz radnog odnosa čije ispunjenje ne podleže nikakvim zakonskim ograničenjima, za razliku od drugih prava – dodaci na platu ili druga novčana potraživanja iz radnog odnosa, za čije ispunjenje je potrebno da se ostvare određeni zakonski i drugi uslovi čije postojanje diskreciono ceni nadležni funkcioner u postupku interne pravne zaštite kroz donošenje konačnog i pravnosnažnog rešenja (odluka Ustavnog suda Už 7156/2014 od 11.12.2014. godine).

Iz ovih razloga, pobijana drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovni postupak, radi ocene svih navoda žalbe tužene koja je izostala zbog stava tog suda da nepostojanje konačnog i pravnosnažnog rešenja direktora Vojne ustanove isključuje pravo tužioca na naknadu štete zbog neisplaćene zarade za rad obavljen u dužem trajanju (prekovremeni rad).

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka zato što zavisi od ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić