Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2092/17 od 03.04.2019. godine, stavom 1. izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 32/13 od 07.03.2017. godine u stavu prvom izreke, u pogledu odluke o glavnom zahtevu, isplati neisplaćenih dnevnica za učešće u radu za vreme zasedanja Narodne skupštine RS i njenih odbora u periodu od 02.11.2009. do 31.05.2012. godine i u stavu trećem izreke. Stavom 2. izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 32/13 od 07.03.2017. godine u preostalom delu dela stava prvog izreke pa je obavezana tužena da tužiocu na dosuđeni iznos glavnog duga od 390.318,72 dinara isplati zateznu kamatu počev od 02.11.2012. godine do isplate, a pre tog datuma odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose glavnog duga neisplaćenih dnevnica i učešće u radu za vreme zasedanja na NRS i njenih odbora. Stavom 3. izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 32/13 od 07.03.2017. godine u stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu isplati neto iznos od 87.227,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom 4. izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 32/13 od 07.03.2017. godine u delu stava prvog u pogledu odluke kojom je odbijen zahtev za isplatu dnevnica za učešće u radu za vreme zasedanja NRS i njenih odbora preko dosuđenog iznosa od 380.318,72 dinara do traženog iznosa od 758.942,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu četvrtom i petom izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude u odnosu na stav 2. izreke u delu kojim se odbija zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose glavnog duga i stav 3. izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio u odnosu na stav 3. izreke pobijane odluke da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene i to rešenjem administrativnog odbora tuženog od 01.07.2008. godine i primljen u stalni radni odnos u Narodnoj skupštini RS počev od 12.06.2008. godine. Utvrđen mu je koeficijent za obračun i isplatu plate u visini od 8,60 i pravo na dodatak na platu od 0,4% za svaku punu godinu rada ostvarenog u radnom odnosu. Tužiocu je kod tužene prestao radni odnos 30.11.2012. godine. Za period od 02.11.2009. do 31.05.2012. godine tužena tužiocu nije isplatila dnevnice za učestvovanje u radu za vreme zasedanja Skupštine. Neto iznos neisplaćenih dnevnica tužiocu za taj period utvrđen je na iznos od 758.942,96 dinara što je utvrđeno putem veštaka finansijske struke. Prilikom obračuna uzet je u obzir procenat od 8% prosečne zarade po zaposlenom u Republici isplaćena poslednja tri meseca, a za dane u kojima je tužilac prisustovao zasedanju Skupštine prema elektronskoj evidenciji o prisustvu narodnih poslanika za 139 sednica. Za utuženi period tužena tužiocu nije isplatila ni regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina je utvrđena putem veštačenja od strane veštaka ekonomske struke na koju visinu stranke nisu imale primedbi.

Pri tako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu isplati neisplaćene dnevnice na ime učešća u radu za vreme zasedanja Narodne skupštine i njenih odbora za period od 02.11.2009. do 31.05.2012. godine, i to iznos od 390.318,72 dinara (neto iznos) sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti pojedinačnog iznosa pa do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev po istom osnovu, a do traženog iznosa od 758.942,96 dinara sa traženom zakonskom zateznom kamatom zahtev odbio kao neosnovan. Obavezana je tužena da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu isplati iznos od 87.227,60 dinara (neto iznos) sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose počev od dospelosti, pa do isplate. Odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu shodno odredbi člana 10. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini RS za period od 02.11.2009. do 31.05.2012. godine isplati iznos od 1.054.231,49 dinara (bruto).

U prilog pravne argumentacije vezano za usvajajući deo tužbenog zahteva, prvostepeni sud se poziva na odredbu člana 10. stav 1. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Srbije kojim je propisano da za vreme zasedanja Skupštine i njenih odbora narodni poslanik koji učestvuje u njihovom radu ima pravo na dnevnicu u visini 8% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici isplaćena poslednja tri meseca i član 21. istog zakona kojim je propisano da narodnom poslaniku na stalnom radu u Skupštini pripada regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 60% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici isplaćena u poslednja tri meseca. Dalje, prema odredbi člana 25. citiranog zakona propisano je da se primanja narodnih poslanika (čl. 10-24) obračunaju u visini utvrđenoj ovim zakonom, ako posebnim zakonom ili propisima donetim na osnovu zakona nije drugačije određeno. Shodno naznačenim odredbama i utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu prisustva tužioca na zasedanjima Skupštine i nalazom veštaka to je sud tužbeni zahtev u tom delu usvojio, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda, vezano za osnovanost tužbenog zahteva tužioca za iznos od 390.318,72 dinara za neisplaćene dnevnice za period od 02.11.2009. do 31.05.2012. godine, kao i za kamatu od 02.11.2012. godine i u tom delu prvostepenu presudu potvrdio, dok je preinačio prvostepenu presudu vezano za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznose glavnog duga nisplaćenih dnevnica (390.318,72 dinara) od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do 02.11.2012. godine i zahtev odbio kao neosnovan, kao i zahtev za isplatu regresa za korišćnje godišnjeg odmora u visini od 87.227,60 dinara. Pravne argumente u prilog svog shvatanja drugostepeni sud nalazi u činjenici da tužilac ima pravo na kamatu za neisplaćene dnevnice u visini glavnog duga, a na pojedinačne iznose tek od momenta kada se obratio RJP za mirno rešenje spora, a to je 02.11.2012. godine, a ne i za raniji period. U pogledu prava na isplatu regresa za godišnji odmor drugostepeni sud nalazi da je članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama uređen način utvrđivanja plata, dodatka, naknada i ostalih primanja, između ostalog i narodnog poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini. Plata lica iz člana 1. tog zakona a prema pravilu iz člana 2. utvrđuje se na osnovu osnovice za obračun plate i koeficijenta dodatka na platu, obaveze koje zaposlena plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate u skladu sa zakonom. Međutim, prema članu 4. istog zakona koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu. Koeficijent sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Kako je prema članu 25. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije (''Službeni glasnik RS'' br. 7/91) u pogledu ovog prava merodavan propis Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, shodno tome sledi zaključak da tužilac nema pravo na regres za godišnji odmor jer je isti sadržan u koeficijentu koji izražava složenost. Pri tome, drugostepeni sud zaključuje da je u ovoj pravnoj stvari pravilno utvrđeno činjenično stanje ali da je u pogledu preinačujućeg dela prvostepene presude pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu kojim je odlučeno o zahtevu za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Naime, način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, između ostalih i narodnih poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini, uređena je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br.34/2001, ... i 21/2016). Odredbom člana 3. stav 2. ovog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije utvrđuje Administrativni odbor Narodne skupštine, u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije. Primenom člana 4. Zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje odmora. Odredbom člana 13. istog Zakona, propisano je da izabrano, imenovano i postavljeno lice i zaposleni koji za puno radno vreme, do primene koeficijenata prema članu 7, 8. i 9. ovog zakona, ostvaruje platu uvećanu po osnovu dodatka za ishranu u toku rada i mesečnog iznosa regresa za godišnji odmor utvrđenog aktom Vlade, u većem iznosu od plate obračunate po odredbama ovog zakona, isplata plate vršiće se u zatečenom iznosu sve dok plata koja mu pripada po odredbama ovog zakona ne dostigne taj iznos, a najduže do 31. decembra 2001. godine, dok je odredbom člana 14. stav 1. ovog Zakona propisano da ako je do dana stupanja na snagu ovog zakona isplaćen dodatak na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2001. godinu, obračun i isplata plate po odredbama ovog zakona i akta Vlade iz člana 8. ovog zakona, umanjuje se srazmerno mesečno do ukupnog iznosa isplaćenog regresa. Prema odredbi člana 15. stav 1. tačka 3. Zakona, danom stupanja na snagu ovog zakona prestaju da važe članovi 6, 8. i 8a Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republke Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 7/91, 44/98).

Odredbom člana 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije („Sl. glasnik RS“ broj 7/91...44/98), na koju ukazuje tužilac, propisano je da narodnom poslaniku na stalnom radu u Skupštini pripada regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 60% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici isplaćene u poslednja tri meseca. Međutim, odredbom člana 25. istog Zakona, predviđeno je da se primanja narodnih poslanika (članovi 10. do 24. Zakona), obračunavaju u visini utvrđenoj ovim zakonom ako posebnim zakonom ili propisom donetim na osnovu zakona, nije drugačije određeno.

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da se na primanja narodnih poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kao posebnog zakona, na koji upućuje odredba člana 25. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini RS, koja, suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju isključuje primenu odredbe člana 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Primena ove odredbe (člana 21.) je isključena bez obzira što su članom 15. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama stavljene van snage samo odredbe člana 6, 8. i 8a, a ne i član 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini RS, s obzirom da je članom 13. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, određeno da će se isplata plate, pa i dodataka, vršiti najduže do 31.12.2001. godine, na koji način je i primena člana 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini RS, ograničena do navedenog datuma, a koji prethodi utuženom periodu. Na ovakav zaključak upućuje i odredba člana 14. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kojom je određeno da će se licima kojima je do dana stupanja na snagu ovog zakona isplaćen dodatak na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora (za 2001. godinu) obračun i isplata plate po odredbama ovog zakona, mesečno srazmerno umanjivati do ukupnog iznosa isplaćenog regresa.

Imajući u vidu izneto, kao i da je posebnim zakonom - Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, u članu 4. propisano da je u koeficijentu za obračun plate sadržan i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava osnovano zaključuje da je pravnom prethodniku tužilje, naknada za regres već sadržana u koeficijentu za obračun plata i na taj način mu je ista i isplaćena u spornom periodu, a što i tužbeni zahtev u ovom delu čini neosnovanim.

Kako je pobijanom odlukom pravilno preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odbio reviziju tužioca, kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ocenjujući ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u odnosu na stav 2. izreke u delu za zateznu zakonsku kamatu na dosuđeni glavni dug počev od dospelosti neisplaćenih dnevnica pa do isplate, u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora nije odstupljeno od sudske prakse, te kako nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Odredbom člana 28. ZPP propisano je da kada je za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora kao ta vrednost uzima se samo vrednost glavnog zahteva, a kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čini glavni zahtev.

Zahtev za isplatu kamate je u predmetnom sporu sporedni zahtev. Protiv presude drugostepenog suda, revizija se ne može izjaviti, ako se revizijom pobija samo odluka o kamati kao sporednom zahtevu a nema mesta ni primeni odredbe člana 403. stav 2. ZPP po kojoj je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka. Ovo sa razloga što se navedena odredba ne primenjuje kada je predmet revizije samo odluka o kamati.

Izjavljenom revizijom u tom delu tužilac pobija samo pravnosnažnu drugostepenu presudu o kamati, pa revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić