U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Danijele Nikolić i Gordane Džakula, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Gavrilo Rajević, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog preduzeća „Pošta Srbije“ iz Beograda, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući po reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2817/19 od 24.10.2019. godine, u sednici veća koja je održana dana 13.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2817/19 od 24.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 851/18 od 23.05.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je poništeno rešenje tuženog broj .. od 13.05.2002. godine kao nezakonito. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 321.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.05.2019. godine pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2817/19 od 24.10.2019. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 851/18 od 23.05.2019. godine u stavu prvom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog broj .. od 13.05.2002. godine kao nezakonito, kao neosnovan, u stavu drugom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, kao neosnovan i u stavu trećem izreke, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 321.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.05.2019. godine, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 372. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi u reviziji da je od strane drugostepenog suda učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. tačka 1. ZPP, obzirom da drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje od prvostepenog suda prilikom preinačenja prvostepene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio poštar kod tuženog u ... gde je radio počev od 1976. godine. Rešenjem tuženog o plaćenom odsustvu za vreme prekida rada bez krivice zaposlenog od 31.12.2001. godine, tužilac je u uslovima po prestanku ratnog stanja ostao u okruženju na Kosovu i Metohiji i upućen je, počev od 01.01.2002. godine, na plaćeno odsustvo do normalizacije rada u Radnoj jedinici PTT saobraćaja „BB“ najduže 45 radnih dana u toku kalendarske godine, uz naknadu zarade koja počev od 01.01.2002. godine iznosi 45% zarade koju bi imenovani ostvario na navedenim poslovima da radi. Tužilac se nalazio na spisku zaposlenih koji su odbili prijem rešenja ili su nepoznati na dostavljenoj adresi boravka. Na spisku neprijavljenih radnika od 09.04.2002. godine tužilac je označen pod brojem .., a na spisku RJ „BB“ koji su na javljanje-Zona centar, sačinjeni od strane VV, tužilac se nalazio na mestu pod brojem .., na kome se nalazi 31 ime zaposlenog. Saslušanjem svedoka GG, čiji je iskaz prvostepeni sud prihvatio kao istinit, jasan, uverljiv i u saglasnosti sa drugim dokazima, utvrđeno je da je radna jednica tuženog bila u ..., da je imala 1000 radnika, da je veliki broj radnika napustio svoja radna mesta i mesto stanovanja, pa kako bi postojao uvid o tome gde se nalaze zaposleni, tuženi je predložio da se zaposleni prijave najbližoj radnoj jedinici ili pošti koja se nalazi u blizini njihovog mesta boravka. Svi radnici koji su ostali na Kosovu prijavljivali su se najbližoj pošti koja je pripadala RJ „BB“. Na taj način postojala je evidencija svih zaposlenih koji su se nalazili na teritoriji Kosova, a takođe i evidencija zaposlenih koji su napustili Kosovo, ali su se prijavili u poštama vam KiM-a. Za jedan broj radnika nije se znalo gde se nalaze, zbog čega je doneta odluka da se zaposleni za koje se ne zna gde su stave na evidenciju prisutnosti na radu da im se ne bi isplaćivala zarada. Jedan broj radnika, među kojima i tužilac, nije se prijavio i za njih se nije znalo gde se nalaze. Dana 13.05.2002. godine rešenjem tuženog broj .. tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog zbog nejavljanja preduzeću, radi uručenja rešenja o plaćenom odsustvu i prestala su mu sva prava iz rada i po osnovu rada danom prestanka radnog odnosa. Rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu nije moglo da bude uručeno i nakon bezuspešnog pokušaja uručenja rešenje je istaknuto na oglasnu tablu. Tužilac je odjavljen kod nadležnih fondova socijalnog osiguranja, pošto je rešenje o prestanku radnog odnosa dostavljeno Službi za zajedničke poslove. Tužilac je nakon rata otišao sa porodicom da živi u ... kod brata, platu je primao do 2002. godine za vreme za koje nije radio. Avgusta 2012. godine tužilac je otišao u ... kod direktora koji ga je obavestio da mu je prestao radni odnos i uručio mu rešenje o prestanku radnog odnosa. Svedoku DD tužilac, kada je tražio potvrdu o akcijama, rekao je da sve vreme bio u inostranstvu. Svedok VV je izjavio pred prvostepenim sudom da je čuo da tužilac živi negde u inostranstvu i nije se javljao u označenom periodu, a svedok ĐĐ da se tužilac nalazio na evidenciji da boravi u inostranstvu. Svedok EE je tužioca video oktobra 2000. godine, kada mu je rekao da živi u ... .

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev pošto je zaključio da je tuženi učinio verovatnim svoje navode da se tužilac u spornom periodu nije javljao, niti interesovao za regulisanje svog radnog angažmana kod tuženog, ali polazeći od obrazloženja osporenog rešenja tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog nemogućnosti uručenja rešenja o plaćenom odsustvu. Tuženi je, po nalaženju prvostepenog suda, donoseći osporeno rešenje pošao od povrede radne obaveze kao razloga za otkaz, a uslov bez koga ne može doći do prestanka radnog odnosa iz tog razloga, jeste da je poslodavac pre otkaza ugovora o radu zaposlenog upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, što u navedenoj situaciji nije bio slučaj.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav zaključak prvostepenog suda, već je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 101. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/2001 i 73/2001) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu spoosobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodava i to: ako se zaposleni ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa u smislu tog zakona (stav 1. tačka 6.) te da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 4). U konkretnom slučaju, tužilac nije prijavio svoje prebivalište, odnosno boravište tuženom, u svim evidencijama tuženog se vodio kao nepoznat, zbog čega nije moglo da mu se uruči ni rešenje o prestanku radnog odnosa ni prethodno rešenje o plaćenom odsustvu, odnosno ispoljio je takvo ponašanje, zbog koga ne može da nastavi rad kod poslodavca, odnosno nije poštovao radnu disciplinu. Tužilac se zainteresovao tek 2012. godine kada se javio Radnoj jedinici u ... i kada mu je uručeno osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu. Pri tome nisu postojale objektivne okolnosti koje bi ga sprečile da se ranije obrati poslodavcu.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje iz osporenog rešenja, pravilno je drugostepeni sud zaključio da postoje dva otkazna razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu i to zbog toga što se nije vratio na rad u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa (član101. stav 1. tačka 6. Zakona o radu), gde je potrebno da je nastupila činjenica nevraćanja zaposlenog na rad u tom roku, a da pri tom zaposleni nije sprečen da se vrati na rad iz objektivnih razloga, kao što su slučajevi sile bolesti i slično. Takođe, ukoliko se radi o nepoštovanju radne discipline (član101. stav 1. tačka 4. Zakona o radu), poslodavac je dužan da dostavi upozorenje, ali obzirom na navedeno ponašanje tužioca i to da se nije javio poslodavcu do 2012. godine, bilo je nemoguće dostaviti upozorenje. Za otkaz ugovora o radu iz razloga propisnih odredbom člana 101. stav 1. tačka 6. Zakona o radu (jer se tuženi nije vratio na rad nakon isteka roka), poslodavac nije bio dužan da mu dostavi upozorenje, zbog čega nisu učinjeni propusti u postupku otkaza ugovora o radu.

Pravilno je drugostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju je postojao činjenični osnov koji obrazuje otkazni razlog, pa je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu pravilno i zakonito, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev za poništaj rešenja i vraćanje tužioca na rad odbio kao neosnovan.

Neosnovani su navodi u reviziji tužioca da je drugostepeni sud bez rasprave utvrdio činjenice i to da navodno tužilac nije prijavio svoje prebivalište odnosno boravište tuženom, da tužiocu nije moglo da se uruči rešenje o prestanku radnog odnosa, niti rešenje o plaćenom odsustvu, te da se nije vratio na rad u roku od 15 dana od isteka roka za plaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa. Ovo stoga što su ove činjenice utvrđene saslušanjem svedoka GG, EE i VV, čije iskaze je prvostepeni sud ocenio kao jasne, istinite i uverljive i u saglasnosti sa ostalim izvedenim dokazima, iz čega proizlazi da je drugostepeni sud, prikom donošenja pobijane presude, na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku pravilno primenio materijalno pravo.

Neosnovani su i navodi u reviziji tužioca da se nejavljanje tužioca, niti njegovo interesovanje za regulisanje svog radnog angažovanja kod tuženog ne može podvesti pod nepoštovanje radne discipline, odnosno ispoljavanje takvog ponašanja zbog koga ne može da nastavi rad kod poslodavca, te da tužilac nije imao razloga da se javlja radi regulisanja svog radnog angažovanja jer je njegovo radno angažovanje regulisano rešenjem o plaćenom odsustvu od 31.12.2001. godine.

Naime, rešenjem od 31.12.2001. godine tužilac je upućen na plaćeno odsustvo najduže 45 radnih dana u toku kalendarske godine, a u konkretnom slučaju tužilac se tuženom nije javljao više od 10 godina, pa pozivanje tuženog da nije postojala obaveza periodičnog javljanja bez posebnog razloga nije osnovano.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić