Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2910/2018 od 17.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca (pogrešno navedeno tužene) i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv odluke sadržane u stavu petom izreke prvostepene presude i stavom trećim izreke, odbijen je kao nedozvoljen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju na osnovu člana 403. ZPP, pobijajući istu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Reviziju je izjavila i tužena s pozivom na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a revizija je izjavljena preko Državnog pravobranilaštva.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti primenom člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene počev od 2008. godine na poslovima policajca u Opštini ... u PU Kosovska Mitrovica, gde je obavljao poslove obezbeđivanja verskih objekata, zaštite imovine srpskog stanovništva, šuma, pograničnih delova koji se graniče sa albanskim selima. Počev od juna 2013. godine tužena je prestala sa isplatama plate tužiocu, a prema podacima Republičkog fonda PIO tužilac je bio prijavljen od strane Ministarstva unutrašnjih poslova na obavezno socijalno osiguranje po osnovu radnog odnosa u periodu od 04.02.2010. do 31.05.2013. godine, a nakon kog perioda je odjavljen sa osiguranja. Tužena nije vratila tužiocu radnu knjižicu. Iznosi navedeni u stavu trećem izreke presude predstavljaju iznose neisplaćene plate tužioca za utuženi period od juna 2013. do januara 2018. godine, čiju je visinu prvostepeni sud utvrdio na osnovu veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud je polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, s pozivom na odredbu člana 195. Zakona o radu, ocenio da je tužilac podnošenjem tužbe 21.06.2016. godine, odnosno postavljanjem tužbenog zahteva za utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 04.02.2010. godine, prekludiran da ostvari sudsku zaštitu tužbom za utvrđenje radnog odnosa, jer je za povredu prava saznao momentom kada mu je prestala isplata plate, a to je plata za jun 2013. godine, koja je dospela 25.07.2013. godine, zbog čega je odbacio tužbu u tom delu i odlučio kao u stavu trećem izreke prvostepene presude. S obzirom da tužilac nije dokazao da je u utuženom periodu od juna 2013. godine do januara 2018. godine radio kod tužene niti da je obavljao faktički rad, prvostepeni sud je, kao neosnovan, odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu neisplaćene plate za utuženi period i odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Odlučujući o žalbi tužioca, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u stavu trećem i četvrtom izreke nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud. Drugostepeni sud navodi da tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva, ali da imajući u vidu imperativno procesno pravilo o sudskoj zaštiti iz člana 195. Zakona o radu i tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa mora biti podneta u tom zakonom propisanom roku. Rok od 60 dana u kom zaposleni može tražiti zaštitu svog prava, po pravilu teče od dana dostavljanja rešenje o otkazu ugovora o radu. Kada je pravo zaposlenog povređeno faktičkom radnjom, taj rok počinje teći od faktičkog prekida rada, jer je to momenat saznanja za povredu prava zaposlenog. U konkretnom slučaju, tužena je sa 31.05.2013. godine odjavila tužioca sa obaveznog socijalnog osiguranja i od juna 2013. godine prestala da mu isplaćuje platu, pa je tužilac najkasnije od dospelosti plate za jun 2013. godine imao saznanje za povredu prava. S obzirom da je tužilac zahtev za utvrđenje da je u radnom odnosu kod tužene podneo 03.10.2016. godine, prekludiran je u svom pravu da ostvari sudsku zaštitu tužbom za utvrđenje postojanja radnog odnosa, zbog čega drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je tužba u tom delu neblagovremena.

Polazeći od navedenog, a s obzirom da tužilac nije dokazao ni da je obavljao rad kod tužene u utuženom periodu, zaključuje da je prvostepeni sud osnovano odbio tužbeni zahtev tužioca i za isplatu utuženih novčanih iznosa.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Stavom 2. ovog člana propisano je da rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je pravilno drugostepenom odlukom odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke i odbačena kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv odluke sadržane u stavu petom izreke prvostepene presude. U konkretnom slučaju pravilan je stav nižestepenih sudova da je teret dokazivanja činjenice da je tužilac u utuženom periodu obavljao faktički rad kod tužene bio na tužiocu, a tužilac u toku postupka pred prvostepenim sudom nije dokazao da je u utuženom periodu nastavio rad kod tužene, odnosno da je obavljao faktički rad, pa su nižestepeni sudovi pravilno primenilio pravilo o teretu dokazivanja i ocenili nepostojanje faktičkog rada tužioca u utuženom periodu. U tom smislu su neosnovani revizijski navodi da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka na bazi pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 374. stav 1. ZPP.

Pravilna je ocena nižestepenih sudova da je neblagovremena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je kod tužene u radnom odnosu počev od 04.02.2010. godine, te da mu po tom osnovu pripadaju sva prava i obaveze. Ovo stoga, što je u konkretnom slučaju tužena sa 31.05.2013. godine odjavila tužioca sa obaveznog socijalnog osiguranja i od juna 2013. godine prestala da mu isplaćuje platu, pa je tužilac najkasnije od dospelosti plate za jun 2013. godine imao saznanja za povredu prava i od tog datuma je imao rok za pokretanje spora.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužene, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene nedozvoljena.

Vrhovni kasacioni sud je ispitivao dozvoljenost izjavljene revizije tužene primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 4) Zakona o parničnom postupku i našao da nije dozvoljena.

Protiv presude prvostepenog suda žalbu je podneo samo tužilac i drugostepeni sud je žalbu tužioca odbio. Tužena je protiv drugostepene presude izjavila reviziju iako žalbom nije pobijala prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tužene u ovom slučaju nedozvoljena jer je ovaj parnični postupak za tuženu okončan pravnosnažnom presudom u prvom stepenu. Tužena je sa navedenog ostala bez pravnog interesa za podnošenje revizije, zbog čega revizija izjavljena protiv drugostepene presude nije dozvoljena po članu 410. stav 2. tačka 4) ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu da je Apelacioni sud stavom prvim izreke odbio kao neosnovanu žalbu „tužene“, umesto pravilno „tužioca“, ali je zaključio da ovo nije od uticaja na drugačije rešenje ove pravne stvari, kod činjenice da iz obrazloženja drugostepene odluke i stanja u spisima prizlazi da je žalbu izjavio tužilac ,odnosno da se radi o očiglednoj grešci koja se u svako vreme može ispraviti.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, u stavu trećem izreke odbio zahtev tužioca za naknadu revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić