Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić, Božidara Vujičića, Snežane Andrejević i Spomenke Zarić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca M.Š. iz S.M., M.Ž. iz S.M., J.L. iz L., D.I. iz N., S.S. i D.M. iz D., protiv tuženog PD P. T.-t. DOO iz N.S., čiji je punomoćnik R.M., advokat iz N.S., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2092/15 od 21.09.2015. godine, u sednici održanoj 16.03.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2092/15 od 21.09.2015. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2092/15 od 21.09.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P1 135/13 od 08.06.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi da im isplati razliku zarade zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od 20.02.2009. godine do 09.09.2011. godine i to: M.Š. od ukupno 286.376,71 dinar, M.Ž. od ukupno 253.818,71 dinar, J.L. od ukupno 254.448,13 dinara, D.I. od ukupno 293.732,93 dinara, S.S. od ukupno 252.687,84 dinara i D.M. od ukupno 275.882,13 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a sve bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima uplati pripadajuće doprinose Republičkom fondu PIO – Filijala S.M.. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima isplati na ime troškova postupka 143.676,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2092/15 od 21.09.2015. godine, žalba tuženog je odbijena i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, kao i radi ujednačavanja sudske prakse.

Rešenjem R4 2/16 od 29.01.2016. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu nije prihvatio predlog tuženog da se Vrhovnom kasacionom sudu predloži odlučivanje o izjavljenoj reviziji u smislu odredbe člana 404. ZPP (pogrešno se pozivajući na član 395. ZPP).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14).

Naime, odredbom člana 404. stav 1. ZPP, u vezi sa članom 14. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14, sa primenom od 31.05.2014. godine), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava.

U konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom je odlučeno o isplati razlike između isplaćene i pripadajuće zarade za rad u smenama. Naime, Vrhovni kasacioni sud je na sednici Građanskog odeljenja od 23.09.2014. godine usvojio pravni stav prema kojem se rad po vremenskom redosledu 12 (rad) – 24 (odmor) -12 (rad) – 48 (odmor), koji se u stvarnosti kontinuirano obavlja iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu ima karakter smenskog rada, a ne preraspodele radnog vremena. Pored toga, Vrhovni sud Srbije je na sednici Građanskog odeljenja od 28.04.2009. godine doneo pravni zaključak, koji se i sada primenjuje, a odnosi se na pravo zaposlenih na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada. Taj zaključak glasi: „Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu najmanje 26% od osnovne zarade za rad u smenama ako taj rad nije vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade i pravo na uvećanje od još 26% od osnovne zarade za smenski rad noću (treća smena od 22 do 06 časova)“. Pri čemu, tuženi nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, zbog čega ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Imajući u vidu navedeni pravni stav, proizlazi da su nižestepeni sudovi prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari, doneli odluku u skladu sa pravnim stavom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi ujednačavanja sudske prakse, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao i novog tumačenja prava.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 21.02.2012. godine, radi isplate neisplaćenog dela uvećane zarade po osnovu smenskog rada, a vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi je po 150.000,00 dinara. Podneskom od 28.01.2014. godine, tužioci su preinačili tužbu povećanjem zahteva kojim su tražili isplatu i to: M.Š. od ukupno 286.376,71 dinar, M.Ž. od ukupno 253.818,71 dinar, J.L. od ukupno 254.448,13 dinara, D.I. od ukupno 293.732,93 dinara, S.S. od ukupno 252.687,84 dinara i D.M. od ukupno 275.882,13 dinara.

Prema prirodi tražene pravne zaštite, ova parnica spada u parnice iz radnih sporova. Međutim, odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, pa van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim o dopuštenosti ovog pravnog leka, a prema vrednosti spora.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP (u vezi sa članom 13. stav 2. i članom 23. stav 1. i 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14), propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, iako tužioci traže zaštitu prava iz radnog odnosa, ne radi se o parnici iz radnih sporova u smislu člana 439. ZPP (kod kojih je revizija uvek dozvoljena), jer predmet tražene pravne zaštite je isplata razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu smenskog rada. Tužioci nisu jedinstveni suparničari u smislu člana 210. ZPP, pa se vrednost predmeta spora ceni u odnosu na svakog tužioca pojedinačno, a što na dan podnošenja odnosno preinačenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost za tužioca M.Š. od 2.471,65 evra, za tužioca M.Ž. od 2.190,64 evra, za tužioca J.L. od 2.196,08 evra, za tužioca D.I. od 2.535,14 evra, za tužioca S.S. od 2.180,88 evra i za tužioca D.M. od 2.381,07 evra.

Imajući u vidu navedeno i kako pobijana vrednost predmeta spora u odnosu na svakog tužioca pojedinačno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja, odnosno preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.