Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju iz razloga predviđenih odredbom člana 407. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011...18/2020) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge kojima se rukovodio kod donošenja pobijane odluke, kojom je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, te postupio u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu AA je otkazan ugovor o radu, osporenim rešenjem tuženog br. .../... od 14.10.2009. godine, donetim u sprovođenju Programa rešavanja viška zaposlenih. Do tada je tužilac ostvario 24 godine staža osiguranja radeći kod tuženog na različitim poslovima. U periodu od 15.05.1985.godine do 31.01.1986. godine obavljao je poslove radnog mesta pomoćnika spoljnog rukovaoca u fabrici „VV“, potom do 30.06.1989. godine poslove rukovaoca hidrogenacije benzina u fabrici „VV“. Tužilac ima položen stručni ispit za lice koje rukuje opasnim materijama ili učestvuje u pripremi za prevoz, utovar, pretovar i istovar opasnim materijama po osnovnom programu klasa 3. Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u ..., raspoređen je kao diplomirani pravnik. Od 01.07.1989. godine obavljao je poslove u Sektoru za kadrovske i pravne poslove, približno dve godine kao stručni saradnik za pravne poslove, pet godina kao stručni saradnik za imovinskopravne poslove, pet meseci kao stručni saradnik za bankarske poslove, od 01.09.1997.godine kao stručni saradnik za pravne poslove, a po ugovoru o radu od 14.01.2004.godine, koji je otkazan osporenim rešenjem tuženog od 14.10.2009. godine, poslove stručnog saradnika za pravne poslove u Odeljenju organa upravljanja. Od 01.11.2006.godine tužilac je obavljao poslove radnog mesta stručni saradnik za kadrove I u Službi za upravljanje kadrovskim i pravnim poslovima u Odeljenju za kadrovske poslove, sa prekidima u utvrđenim periodima, u 2008.godini kada je po nalogu generalnog direktora bio upućen na rad u Direkciju za preduzetništvo u tranzicionom centru gde je radio na kadrovskim poslovima, poslovima saradnje i konsultacija sa Nacionalnom službom za zapošljavanje i poslovima vezanim za rešavanje viška zaposlenih radnika tužene-invalida rada, te od 27.02.2009.godine dok je bio na šestomesečnom plaćenom odsustvu radi nege deteta. Po završetku plaćenog odsustva 25.08.2009.godine tužilac se vratio na rad u Odeljenje za kadrovske poslove.

U Odeljenju za kadrovske poslove, pored radnog mesta stručni saradnik za kadrove I sa jednim izvršiocem - tužiocem, sistematizovano je bilo i radno mesto stručni saradnik za kadrove II sa identičnim opisom poslova, koje nije bilo popunjeno. Iako je bio jedini diplomirani pravnik u ovom Odeljenju, tužilac nije bio uključen u poslove u procesu donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, po kojem je za više od 400 zaposlenih otkazan ugovor o radu. I to, nasuprot opisu poslova radnog mesta na koje je bio raspoređen i očekivano povećanog obima poslova. Tužilac se i sam našao na listi zaposlenih koji su predviđeni kao višak i njemu je radni odnos prestao kao višku. Tome je poslužila činjenica da je ukinuto radno mesto stručni saradnik za kadrove I.

V.d. generalnog direktora tuženog je 14.10.2009. godine doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, raspoređenom na radnom mestu „ stručni saradnik za kadrove I“ u Službi za upravljanje kadrovskim i pravnim poslovima, Odeljenje za kadrovske poslove, pozivom na član 179. stav 1. tačka 9, član 185. i 192. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05 i 61/05), Zaključak Vlade RS od 20.08.2009.godine i Odluku Upravnog odbora od 10.09.2009.godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos 16.10.2009.godine, zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena usled kojih je došlo do smanjenja obima posla odnosno prestanka potrebe za obavljanjem poslova radnog mesta stručni saradnik za kadrove I, s tim da kao zaposleni ostvaruje pravo na otpremninu u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih od 10.09.2009.godine. Rešenje je zasnovano na navodima da je zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca donet Program rešavanja viška zaposlenih od 10.09.2009.godine i da su obezbeđena sredstva za realizaciju Programa, a konkretno u odnosu na tužioc da je prestala potreba za obavljanjem posla njegovog radnog mesta i za njegovim radom i da mu se otkazuje ugovor o radu kao višku, uz isplatu otpremnine.

Osporena zakonitost rešenja je ispitana na osnovu raspoloživih činjenica i dokaza predloženih i izvedenih u sprovedenom sudskom postupku, u kom su utvrđene bitne činjenice i raspravljeno sporno pitanje da li je tuženi raspolagao mogućnošću da tužioca rasporedi na drugo radno mesto.

Prema utvrđenom, u postupanju po preporuci iz Zaključka Vlade RS od 20.08.2009.godine, radi racionalizacije broja zaposlenih kod tuženog kao preduzeća u restruktuiranju, Upravni odbor tuženog je doneo Odluku o pokretanju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih. V.d. direktora tuženog je doneo Pravilnik o organizaciji sistematizaciji poslova dana 07.09.2009. godine, kojim je prestao da važi Pravilnik od 16.01.2007. godine. Na dan kada je novi Pravilnik donet i na snagu stupio 07.09.2009. godine, troje zaposlenih iz organizacione celine koja je ukinuta („...“) raspoređeno je u Službu za upravljanje kadrovskim i pravnim pitanjima, na referentske poslove, a narednog dana za rukovodioca Odeljenja za kadrovske poslove umesto dotadašnjeg rukovodioca GG raspoređena je DD, diplomirani pravnik. U postupku za utvrđivanje viška zaposlenih, tuženi je sačinio spisak zaposlenih koji su višak i spisak revidirao u zavisnosti od toga da li je nekom od zaposlenih uvažio prigovor. Tužilac je obuhvaćen spiskom, prigovor je izjavio, a njegov prigovor je odbijen, odlukom bez broja i datuma. Konačna lista zaposlenih koji su višak je objavljena, Predlog Programa rešavanja viška zaposlenih dostavljen je reprezentativnim sindikatima kod tuženog i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, koji su na podneti predlog dostavili svoja mišljenja od 10.09.2009.godine, a Upravni odbor tuženog 10.09.2009. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih.

Programom je utvrđeno da je usled smanjenja obima posla odnosno prestanka potrebe za obavljanje određenih poslova, kao i neophodnosti usklađivanja broja zaposlenih sa novom organizacijom i sistematizacijom, došlo do ukidanja određenih poslova i smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima, da Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji čini sastavni deo Programa, da donošenje Programa ima za cilj prvenstveno svođenje broja zaposlenih na optimalan nivo, uz poboljšanje kvalifikacione i starosne strukture zaposlenih, a vezano za ukidanje radnih mesta i utvrđivanje viška zaposlenih nabrojane su mere za zapošljavanje i ujedno konstatovano da kod poslodavca ne postoje mogućnosti za primenu nijedne od pomenutih mera i da se poslodavac opredelio da zaposlenima koji su utvrđeni kao višak, otkaže ugovor o radu uz isplatu otpremnine. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u članu 27 Pravilnika integrisanog u Program je navedeno koji se poslovi ukidaju, a na kojima smanjuje broj izvršilaca u Službi za upravljanje kadrovskim i pravnim poslovima. Pored radnog mesta „stručni saradnik za kadrove I“ koje je ukinuto i na kom je tužilac bio raspoređen, u Odeljenju za kadrovske poslove u okviru Službe za upravljanje kadrovskim i pravnim poslovima, postojalo je i radno mesto „stručni saradnik za kadrove II“ koje nije bilo ukinuto u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu. Oba su bila sa identičnim opisom poslova, za oba predviđeno da su saradnici odgovorni rukovodiocu Odeljenja i za oba zahtevana ista stručna sprema VSS/VII 1 diplomirani pravnik i predviđen bio po jedan izvršilac, s tim da je samo radno mesto „stručni saradnik za kadrove I“ bilo popunjeno izvršiocem (ovde tužiocem), a radno mesto „stručni saradnik za kadrove II“ nije ukinuto i nije bilo popunjeno. Odeljenje za kadrovske poslove ugašeno je tek 08.03.2013.godine.

Tuženi kao poslodavac tužiocu pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, nije ponudio raspoređivanje na posao koji bi bio odgovarajući prema stručnoj spremi tužioca, niti posao za koji je tužilac bio osposobljen iz osnovne delatnosti tuženog. To nije učinio iako je objektivno mogućnosti imao, a ni u rešenju o otkazu nije naveo da se tužiocu nije mogao obezbediti drugi odgovarajući posao kod tuženog, niti razloge zbog kojih prema tužiocu nije mogla biti primenjena nijedna od mera za zapošljavanje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi zloupotrebio pravo iz člana 179 stav tačka 9 Zakona o radu (''Službeni glasnik RS“ br.24/O5, 61/05 i 54/09), odnosno zloupotrebio institut tehnološkog viška u odnosu na tužioca. Institut zabrane zloupotrebe prava štiti zaposlenog kao opšte obavezujući princip u ugovornom pravu, pa tako i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinu, razloge instituta tzv. viška zaposlenih, ako vređa cilj ili svrhu. Po nalaženju prvostepenog suda, u konkretnom slučaju zloupotreba se ogleda u ponašanju poslodavca prema tužiocu kome je otkazan ugovor o radu na radnom mestu stručni saradnik za kadrove iako je drugo istoimeno postojalo i potreba za tim poslovima kontinuirano postojala i u vreme donošenja spornog rešenja o otkazu, pri čemu je tužiočevo radno mesto kod tuženog samo formalno ukinuto, a poslovi tog radnog mesta rasuti u opise poslove drugih radnih mesta, te i u tome što je tuženi imao mogućnost da tužiocu obezbedi obavljanje i drugih poslova, ali to nije učinio. Sud je vidu imao obavezu poslodavca da shodno odredbi člana 155 stav 1 tačka 5 Zakona o radu i u slučaju ukidanja radnog mesta preduzme mere iz člana 155 i utvrdi da li je moguć premeštaj na drugo radno mesto, prekvalifikacija, dokvalifikacija, odnosno druge mere propisane stavom 1 tačka 5 navedenog člana 155, a da iz spornog rešenja o otkazu ne proizlazi obrazloženje da tuženi kao poslodavac nije bio u mogućnosti da tužiocu obezbedi bilo koju od mera zapošljavanja predviđenih navedenom zakonskom odredbom, saglasno odredbi člana 185 Zakona o radu. Zbog utvrđene nezakonitosti, presudom je poništeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu i naloženo tuženom da tužioca vrati na rad.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da je prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo. Ocenjeno je da žalba tuženog nije osnovana i sa kojih razloga. Razlozi stoje do utvrđenih činjenica da je tuženi imao mogućnosti da tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova i zaključka da tuženi kod utvrđenja tužioca kao tehnološkog viška nije poštovao relevantne odredbe Zakona o radu, zbog čega je osporeno rešenje nezakonito. Ocena o nezakonitosti je zasnovana na dokazanim i utvrđenim činjenicama u postupku. Konkretno, bazirana je na činjeničnom utvrđenju da je kod tuženog po opštem aktu nakon formalnog ukidanja tužiočevog radnog mesta ostalo radno mesto Stručni saradnik za kadrove II, za koje formalno nije navedeno da se ukida, za koje je tužilac ispunjavao uslove a nije mu bilo ponuđeno. Isto, kao ni radna mesta na koja su premešteni zaposleni iz Rekreacionog centra „...“ koji je ukinut i zaposleni premešteni u Službu za upravljanje kadrovskim i pravnim poslovima, i to istog dana kada je donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova od 07.09.2009.godine. Tuženi je druge zaposlene rasporedio da obavljaju poslove koji su prethodno bili povereni tužiocu u Službi za upravljanje kadrovskim i pravnim poslovima, a ni u rešenju o otkazu tužiocu nije naveo razloge zbog kojih prema njemu nije mogla biti primenjena mera raspoređivanja odnosno nijedna od mera za zapošljavanje. Osnovom utvrđenih činjenica, izveden je zaključak da su i po novoj sistematizaciji kod tuženog postojala radna mesta koja su tužiocu mogla biti ponuđena, a nisu. Obaveza je poslodavca da i u slučaju smanjenja obima posla i u slučaju ukidanja radnog mesta preduzme mere iz člana 155 Zakona o radu i utvrdi da li je moguć premeštaj na drugo radno mesto, prekvalifikacija, dokvalifikacija, odnosno druge mere propisane stavom 1 tačka 5 istog člana. Ovo iz razloga što je prestanak radnog odnosa po ovom osnovu krajnja mera koja može da usledi ako nijedna od mera zapošljavanja nije dovela do rezultata. Tuženi kod proglašenja tužioca kao tehnološkog viška, nije poštovao imperativne zakonske odredbe, zbog čega je osporeno rešenje nezakonito, a posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je reintegracija odnosno pravo zaposlenog na vraćanje na rad, primenom člana 191 Zakona o radu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je pobijanom presudom primenjeno materijalno pravo kod ocene da je osporeno rešenje nezakonito i o osnovanosti zahteva za otklanjanje posledice nezakonitosti, reintegracijom tužioca u radni odnos.

Zakonom o radu predviđena su tri načina za prestanak radnog odnosa zaposlenog na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, i to su: 1. ukidanje radnog mesta ili smanjenje broja izvršilaca na određenom radnom mestu u pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova u slučaju otpuštanja manjeg broja zaposlenih od onog koji je predviđen članom 153. stav 1. Zakona o radu; 2. donošenje i realizacija programa rešavanja viška zaposlenih u postupku propisanom odredbama članova 153-160 Zakona o radu u slučaju otpuštanja većeg broja zaposlenih od onog koji je predviđen članom 153. stav 1. ovog zakona, kada se radna mesta ukidaju ili broj izvršilaca na pojedinim radnim mestima smanjuje samim programom; 3.dobrovoljni pristanak zaposlenog na prestanak radnog odnosa prihvatanjem ponude iz socijalnog programa, odnosno programa rešavanja viška zaposlenih.

U konkretnom slučaju, tužiocu je ugovor o radu otkazan po Programu rešavanja viška zaposlenih, kako je i navedeno u osporenom rešenju. Odredbama članova 153- 160 Zakona o radu kao uslov za davanje otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona nije propisano donošenje i stupanje na snagu pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova već samo isplata otpremnine. Program rešavanja viška zaposlenih po svom karakteru je autonomni opšti akt na osnovu koga se zaposlenom koji je tehnološki višak otkazuje ugovor o radu. Kod ocene o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, merodavna je sadržina Programa i sprovedenog postupka kod poslodavca. U ovom slučaju je utvrđeno da u delu kojim se definiše ukidanje radnog mesta Stručni saradnik za kadrove I sa jednim izvršiocem (tužiocem), u opštem aktu nije navedeno da se ukida istovetno radno mesto Stručni saradnik za kadrove II. Numeričke oznake uz istoimena radna mesta, po pravilu se koriste kada ih ima više ili najmanje dva, odnosno nepotrebne su ako je sistematizovano samo jedno radno mesto određenog naziva. Tuženi nije pružio uverljive dokaze i argumente koji bi vodili drugačijem zaključku, odnosno da je poimenice ukinuto radno mesto “ stručni saradnik za kadrove II” u istoj službi gde je tužilac radio na radnom mestu sa kojeg mu je otkazan ugovor o radu. Institut tehnološkog viška tuženi je upotrebio u odnosu na tužioca, kome je otkazan ugovor o radu na radnom mestu “stručni saradnik za kadrove I”, a nije ponudio tužiocu istovrsno radno mesto “stručni saradnik za kadrove II”, niti naveo razloge zbog kojih to nije učinio, odnosno primenio meru premeštaja, kao u slučaju pojedinih zaposlenih. Zbog takvog postupanja, rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu je nezakonito i poništeno je osnovom pravilne primene materijalnog prava.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ne uzima u razmatranje navode revizije izvan dozvoljenih razloga za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka, primenom člana 407. stav 1. ZPP. Odredbom stava 2.istog člana izričito je propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Osporavanjem ocene dokaza, u suštini se osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno. Navodi revizije u odnosu na ocenu dokaza i navodi kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, ostaju bez uticaja, kao protivni imperativnoj normi citirane odredbe člana 407. stav 2. ZPP. U pogledu primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, revizijom se osporavaju zaključci i pravni razlozi nižestepenih sudova kod ocene o nezakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, ali revizija u tome nije osnovana iz razloga koji su izneti u ovoj i pobijanoj presudi drugostepenog suda kojom je data pravilna ocena o pravnom značaju utvrđenih činjenica i primeni materijalnog prava.

Zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, su odbijeni kao neosnovani, s obzirom da tuženi sa revizijom nije uspeo u ovom postupku, a dati odgovor na reviziju nije bio nužan.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. i člana 165. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić