.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2719/2019
25.03.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milun Gašić, advokat iz ..., protiv tuženog „Geosonda – Mašinski centar“ AD iz Beograda, čiji je punomoćnik Miodrag Bukumirović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3072/18 od 13.12.2018. godine, u sednici održanoj 25.03.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3072/18 od 13.12.2018. godine, u stavu drugom i trećem izreke.
U preostalom delu, revizija tužioca se ODBACUJE kao nedozvoljena.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 45/15 od 16.04.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od avgusta 2002. godine do decembra 2005. godine isplati ukupan iznos od 96.172,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da u ime i za račun tužioca uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od januara 1995. godine do jula 2002. godine, u pojedinačno određenim mesečnim iznosima određenim u izreci. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 430.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.04.2018. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka sa zakonskom zateznom kamatom.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3072/18 od 13.12.2018. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 45/2015 od 16.04.2018. godine u prvom i četvrtom stavu izreke kojom je odlučeno o troškovima za ishranu u toku rada i žalba tužioca u navedenom delu odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da u ime i za račun tužioca uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom fondu PIO za period od januara 1995. godine do jula 2002. godine, obračunate na iznose zarade navedene u izreci presude. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u prvostepenoj presudi tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 280.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za uplatu doprinosa.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima ... i njegov koeficijent za obračun zarade iznosio je 1,78 u periodu od 1995. godine do avgusta 2002. godine. U periodu od avgusta 2002. godine do avgusta 2007. godine, tužiocu je priznat koeficijent 3,80. Visina neisplaćene zarade i razlike zarade za period od 01.08.2002. godine do 31.08.2007. godine utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja veštaka u iznosu od 1.492.707,40 dinara, prema pripadajućem koeficijentu 3,80, pa je pravnosnažnom odlukom donetom u ovom sporu tuženi obavezan da plati tužiocu navedeni iznos za koji mu je umanjena zarada u periodu od 01.08.2002. godine do 31.08.2007. godine. Takođe, predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1995. godine do 2002. godine na razliku osnovne zarade tužioca obračunate po koeficijentu 3,80 koja mu je pripala od avgusta 2002. godine i zarade obračunate po koeficijentu 1,80 koja mu je isplaćivana u spornom periodu, po odluci tuženog poslodavca.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da u ime i za račun tužioca uplati pripadajuće doprinose za penzijsko invalidsko osiguranje nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje period od januara 1995. godine do jula 2002. godine na razliku od isplaćene zarade obračunate po koeficijentu 1,80 do zarade koja bi mu pripala po koeficijentu 3,80.
Odredbom člana 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, propisano je da je poslodavac obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu zarade zaposlenih. Poslodavac je dužan da doprinose obračuna i isplati sa isplatom zarade, razlike zarade i ugovorene naknade za privremene i povremene poslove po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja. Prema članu 105. st. 1. i 2. Zakona o radu, koji je bio u primeni u spornom periodu, zarada iz člana 104. ovog Zakona sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja na osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pri čemu se pod zaradom smatra zarada koja sadrži porez i doprinos koji se plaćaju iz zarade.
S obzirom da je uplatom doprinosa na stvarno isplaćenu zaradu tužioca obračunatu po koeficijentu 1,80 u spornom periodu zaključno sa julom 2002. godine, tuženi ispunio svoju zakonsku obavezu, tužbeni zahtev je u navedenom delu neosnovan. Takođe, pravilna je ocena drugostepnog suda da pretpostavljeni uvećani koeficijent za obračun osnovne zarade 3,80, koji je tužiocu priznat tek od avgusta 2002. godine, ne može biti osnovica za obračun doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer se porezi i doprinosi plaćaju iz stvarno isplaćene zarade, što proizlazi iz člana 105. Zakona o radu. Iz navedenih razloga, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odluka o troškovima postupka sadržana u trećem stavu izreke presude je pravilno doneta, u smislu člana 165. u vezi čl. 153. i 154. ZPP.
U preostalom delu kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu troškova za ishranu u toku rada, revizija nije dozvoljena, primenom člana 441. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, jer se ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, a vrednost predmeta spora pobijanog dela od 96.127,00 dinara, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. i 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Slađana Nakić Momirović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
