U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih revizija može da se izjavi u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio policijski službenik raspoređen rešenjem tužene od 24.07.2014. godine na poslove radnog mesta – šef Odseka za putne isprave u Odeljenju za upravne poslove, sa određenim koeficijentom plate do 01.07.2016. godine. Rešenje je doneto u skladu sa tada važećim Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta u MUP od 03.04.2012. godine i od 23.05.2012. godine, saglasno Pravilniku o platama zaposlenih u MUP od 03.04.2012. godine. Navedenim pravilnicima koeficijent smenski, odnosno neredovnosti u radu za radno mesto šefa Odseka za putne isprave PU ... bio je predviđen „0.00“, dok je koeficijent smenski za radno mesto šefa Odseka za upravne poslove (na kome je bila raspoređena BB) bio predviđen „0,145“. Šefu Odseka za putne isprave VV, koja je raspoređen nakon tužioca, rešenje o raspoređivanju doneto je na osnovu Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta u MUP od 02.03.2016. godine i istim je priznat koeficijent smenski. Kako se kroz sistem tužene automatski povlače podaci o ukupnom koeficijentu i činiocima iz kojih se sastoji ukupan koeficijent plate, sa izraženim procentima koji su prethodno uneti od strane nadležnih službi MUP i bez uticaja radnika koji izrađuje rešenje ili ga sprovodi kroz sistem, to je bio razlog što je VV priznat pomenuti koeficijent. Upravo identičan slučaj je bio kod tužioca kada je narađenjem PU u ... od 25.03.2016. godine bio upućen da obavlja poslove u odseku za vođenje prekršajnog postupka Odeljenja saobraćajne policije PU ..., a potom je rešenjem od 25.07.2016. godine raspoređen sa 01.07.2016. godine u Odsek za suzbijanje privrednog kriminaliteta. Tužiocu određenih broja meseci nakon donošenja novog Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta nije isplaćena plata u skladu sa njim, već po starom Pravilniku, po kome mu je i doneto rešenje o raspoređivanju i plati. Zbog nepriznavanja dodatnog koeficijenta tužilac je vodio upravni postupak i obraćao se nadležnima u PU ... . Rešenjem PU u ... od 01.02.2016. godine, odbijen je zahtev tužioca za izjednačavanje koeficijenta za obračun plate – neredovnosti u radu. Rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-223/2016-01 od 20.06.2016. godine, odbijena je žalba tužioca sa obrazloženjem da Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta za radno mesto tužioca nije bio određen dodatni koeficijent neredovnosti u radu. Protiv rešenja Žalbene komisije tužilac nije pokretnuo upravni spor, radi poništaja tog rešenja, već je podneo predlog za ponavljanje postupka 20.06.2016. godine, koji je zaključkom od 31.01.2017. godine odbijen, dok je Upravni sud, Odeljenje u ..., presudom U 4431/17 od 14.06.2018. godine tužbu podnetu protiv ovog zaključka odbio. Tužilac u predmetu P1 1339/20 pred Osnovnim sudom u Nišu vodi spor radi naknade materijalne štete na ime razlike zbog neisplaćenog koeficijenta neredovnosti – smenski. PU u ... u više obraćanja nadležnim službama u MUP pokušavala je da izvrši izjednačavanje koeficijenta plate šefa Odseka u odeljenju upravnih poslova.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pozivajući se na odredbe člana 2, 4, 5, 6, 7, 16, 45. Zakona o zabrarani diskriminacije i člana 18. Zakona o radu, zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer su utvrdili da od strane tužene nije pravljena razlika, niti se nejednako postupalo prema tužiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva, već zbog činjenice da prema tada važećim Pravilnicima za radno mesto šefa Odseka za putne isprave nije bilo predviđeno uvećanje plate, po osnovu koeficijenta neredovnosti u radu – smenski, kao i da je tokom postupka utvrđeno da je PU u ... u više obraćanja nadležnim službama u MUP pokušavala da izvrši izjednačavanje koeficijenta plate šefa Odseka u odeljenju upravnih poslova i da izmena Pravilnika nije izvršena za vreme dok je tužilac bio na pomenutom radnom mestu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizija, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i zaključili da nema diskriminacije u ovom slučaju, a stim u vezi i tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnh sloboda, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu.

Članom 21. Ustava Republike Srbije, utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima - Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i dodatnim Protokolom br. 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26.).

Zakon o zabrani diskriminacije pojam diskriminacije propisuje u odredbi člana 2. stav 1. tako što izrazi ''diskriminacija'' i ''diskriminatorsko postupanje'' označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva). Diskriminacija u oblasti rada propisana je odredbom člana 16. Zakona o zabrani diskriminacije, tako što je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje, profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti (stav 1.). Prema članu 45. stav 2. Zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo (član 18); dok neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19).

Shodno napred navedenom, pravo čoveka je da ni zbog kog svog ličnog svojstva ne bude diskriminisan, pošto diskriminacija negira pravo pojedinca ili grupe lica na jednakost sa drugim pojedincima ili grupama, isključivo zbog njihovog ličnog svojstva. Suštinsku karakteristiku diskriminacije predstavlja neopravdano pravljenje razlike zbog kojeg je jedno lice u nepovoljnijem položaju u odnosu na druga lica, a izvor te nejednakosti mora da bude neko stvarno ili pretpostavljeno lično svojstvo, jer da bi nejednak tretman bio diskriminacija, potrebno je da zasniva na ličnom svojstvu.

Tužilac je tužbom tražio da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njemu povređujući njegova prava iz oblasti rada, jer je tužena odbila da donese rešenje kojim bi mu priznala pravo na koeficijent smenski. Imajući u vidu šta se tužbom traži, utvrđeno činjenično stanje i citirane odredbe zakona, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca, jer u postupanju tužene ne postoji ni neposredna, ni posredna diskriminacija. Tužilac nije dokazao da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiocu donela rešenje kojim bi tužiocu priznala pravo na koeficijent smenski,to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. U ovom slučaju sporno je pravo tužioca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, upravnom sporu ili postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, zbog čega se u ovom slučaju ponašanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu navedenih prava tužilac može ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada je tužilac nezadovoljan postupanjem tužene i smatra da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da nije dokazao da je takvo postupanje tužene u vezi sa njegovim ličnim svojstvima, ne radi se o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona.

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužena neopravdano stavila tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema njemu.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković