Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na određeno vreme u ukupnom trajanju od 4 godine, 1 mesec i 2 dana. U periodu od 29.03.2017. godine do 30.04.2021. godine tužilac je sa tuženim zaključio 30 sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme. Po osnovu ugovora o radu od 29.03.2017. godine i od 28.04.2017. godine, tužilac je obavljao poslove „obrada ...“ bez navođenja osnova rada na određeno vreme. Nakon toga tužilac je sa tuženim zaključio sedam ugovora o radu na određeno vreme ( ugovori o radu od 01.09.2017. godine, od 29.12.2017. godine, od 28.02.2018. godine, od 27.04.2018. godine, od 31.08.2018. godine, od 30.11.2018. godine i od 31.12.2018. godine) bez navođenja osnova rada na određeno vreme po kojima je obavljao poslove „pomoćni poslovi ...“, a u periodu od 01.03.2019. godine do prestanka radnog odnosa 30.04.2021. godine je sa tuženim zaključio više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, bez prekida rada, a zbog realizacije projekata tuženog. Prvim ugovorom o radu tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog radi obavljanja poslova „obrada ...“, ali je sve vreme kod tuženog, pa i u periodu važenja ugovora zaključivanih radi realizacije projekata, radio na poslovima „pomoćni poslovi ...“. Rešnjem tuženog od 28.04.2021. godine tužiocu je kod tuženog prestao radni odnos sa danom 30.04.2021. godine. U periodu rada tužioca kod tuženog, bila je na snazi zabrana primanja zaposlenih u radni odnos na neodređeno vreme kod korisnika javnih sredstava u smislu člana 27. i 34. Zakona o budžetskom sistemu kojim je predviđen izuzetak od pomenute zabrane uz saglasnost Vlade RS zbog čega je doneta Uredba u postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod kirisnika javnih sredstava.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredbe člana 37. Zakona o radu ocenio da je potreba za radom tužioca sve vreme bila stalna, ali da tužbeni zahtev za utvrđenje preobražaja radnog odnosa u nedoređeno vreme i za vraćanje tužioca na rad nije osnovan, jer je u konktretnom slučaju izostala saglasnost Vlade RS uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva za zapošljavanje novih lica radi popunjavanja slobodnih radnih mesta kod tuženog kao korisnika javnih sredstva.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, jer je tužilac na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme obavljao kod tuženog iste poslove u trajanju dužem od 24 meseca, pa je došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme primenom odredbe člana 37. Zakona o radu i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak drugostepenog suda zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o radu, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Tuženi prema Zakonu o budžetskom sistemu spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014... 149/2020), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“ broj 103/2015), zatim do 31. decembra 2017. godine („Službeni glasnik RS“ broj 99/16), do 31. decembra 2018. godine („Službeni glasnik RS“ broj 113/17), do 31. decembra 2019. godine („Službeni glasnik RS“ broj 95/18 i 31/19), odnosno do 31. decembra 2020. godine („Službeni glasnik RS“ broj 72/2019 i 149/2020). Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

U konkretnom slučaju, tužilac je od 29.03.2017. godine neprekidno 4 godine 1 mesec i 2 dana bez prekida po osnovu više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme radio kod tuženog na istim sistematizovanim poslovima, a rešenjem tuženog od 28.04.2021. godine prestao mu je radni odnos zasnovan ugovorom o radu na određeno vreme zbog isteka roka na koji je zaključen. Pravilna je ocena drugostepenog suda da zaključenje sukcesivnih ugovora po prestanku rada iz prethodnih ugovora, a za obavljanje istih poslova predstavlja zloupotrebu prava od strane tuženog, jer se ne radi o vremenski oročenim poslovima, već o stalnim poslovima za kojima poslodavac ima potrebu.

Međutim, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog organa Vlade, su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, što proizilazi iz odredbe člana 105. tog zakona. Kako je tužilac bio radno angažovan u periodu kada tuženi kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, a uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj, i po oceni Vrhovnog suda nema uslova da za preobražaj radnog odnosa tužioca u radni odnos na neodređeno vreme ni za vraćanje tužioca na rad, kako je to ocenio prvostepeni sud.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u delu tužbenog zahteva za utvrđenje preobražaja radnog odnosa i vraćanje tužioca na rad, zbog čega je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Tuženom prema uspehu u revizijskom postupku primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka i to za sastav revizije u iznosu od 49.500,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tuženom nisu na teret tužioca dosuđeni troškovi sudskih taksi na reviziju i na odluku o reviziji, jer prema Tarifnom broju 1. tačka 10. i Tarifnom broju 2. tačka 12. Zakona o sudskim taksama u sporovima iz radnog odnosa zaposleni ili bivši zaposleni plaća taksu po ovim tarifnim brojevima (na podneske i na odluke) samo ako se zahtev odnosi na novčano potraživanje, što nije situacija u konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković