Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku nisu zakonom predviđen revizijski razlog, prema odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku, te navode revizije tuženog u tom pravcu revizijski sud nije cenio.

Prema razlozima pobijane presude, u konkretnom slučaju od strane tužioca kao zaposlenog nisu preduzete radnje koje bi činile otkazni razlog - neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, niti povredu radne discipline, koji otkazni razlog je propisan članom 179. stav 2. tačka 1. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu, te rešenje o otkazu ugovora o radu nije zakonito i zato je poništeno. Takođe je poništena, kao nezakonita, odluka o udaljenju tužioca sa rada koja je prethodila donošenju nezakonitog rešenja o otkazu. Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad.

Razlozi pobijane presude zasnovani su na utvrđenom činjeničnom stanju, da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 1982. godine, da je rešenjem tuženog broj ... od ...2017. godine udaljen sa rada zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, iz člana 179. stav 2. tačka 1. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu, člana 6. stav 1. i člana 7. stav 1. Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih i člana 19. tačka 4. i 17. Ugovora o radu, da je tužiocu dostavljeno upozorenje, a nakon toga mu je rešenjem o otkazu ugovora o radu broj ... od ....2017. godine i otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline iz navedenih odredaba Zakona o radu, Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih tuženog, te stava 2.3. i tačka 3.2. Poslovnog kodeksa tuženog i člana 19. tačka 4. i 7. Ugovora o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da je ...2017. godine, dok je radio u trećoj smeni, samoinicijativno prekinuo sa radom na vozilu ..., napustio svoje radno mesto u 03,30 h, bez dozvole svog rukovodioca, i ušao u vozilo ... za koje nije imao radni nalog, u kome je boravio do 03,50 h, gde je zatečen od strane radne kontrole. Utvrđeno je da je tužilac konkretnom prilikom na poziv mlađih kolega, koji su radili na vozilu ... napustio vozilo ... i prišao da pomogne, da se odmah po dolasku kontrolora vratio na svoje radno mesto i svoj posao, koga je blagovremeno i uspešno obavio po radnom nalogu, a da je kod tuženog takva praksa da kada je nekome potrebna pomoć zaposleni se prvo obraćaju poslovođi da bi se odredio zaposleni koji će da pomaže, uz proširenje radne liste ili izdavanje nove, bez koje procedure zaposleni ne smeju na napuštaju svoje radno mesto, ali da postoji i praksa da, ukoliko neki zaposleni „zapnu“ sa popravkom, drugi majstor koji nema nalog - priđe da pomogne ili da posavetuje, te je i tužilac i na taj način često angažovan na poslovima koji zahtevaju veću stručnost i znanje. Konkretnom prilikom neposredni rukovodilac tužioca nije bio prisutan.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se u konkretnom slučaju prema utvrđenom činjeničnom stanju ne stiču obeležja povrede radne obaveze, niti nepoštovanja propisane radne discipline za koje je od strane tuženog tužiocu otkazan ugovor o radu. Konkretno, nema neblagovremenog, nesavesnog ili nemarnog izvršavanja radnih obaveza od strane tužioca, pod čime se, odredbama člana 6. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog o utvrđivanju prava obaveza i odgovornosti zaposlenih, podrazumeva svako odstupanje od utvrđenih ili uobičajenih rokova za izvršenje radnih obaveza, nepostupanja zaposlenog u skladu sa obavezama iz opisa poslova radnog mesta, nepridržavanja uputstava za rad u radnoj jedinici, postupanja mimo uobičajene pažnje koja se očekuje od prosečnog zaposlenog ili ponašanja suprotnog ponašanju dobrog domaćina, uz svest o štetnim posledicama takvog ponašanja. Nema ni nepoštovanja radne discipline, ili ponašanja tužioca kao zaposlenog koje mu onemogućava da nastavi rad kod tuženog koje bi po odredbi člana 7. istog Kolektivnog ugovora moglo biti razlog za otkaz ugovora o radu. Time nije ispunjen otkazni razlog ni iz odredaba člana 19. tačka 4. i 17. Ugovora o radu tužioca, koje upućuju na otkazne razloge iz člana 6. stav 1. i člana 7. Kolektivnog ugovora tuženog. Takođe, nisu ispunjeni ni elementi bića povrede radne obaveze iz Poslovnog kodeksa tuženog iz tačke 3. i 3.2 kojim je propisano da zaposleni imaju obavezu da na posao dolaze na vreme i da radno vreme provedu u efikasnom radu na mestu ili prostoru određenom za poslove koji obavljaju, i da u toku radnog vremena nisu dozvoljeni nikakvi prekidi rada, sem propisane pauze za obrok. Protivno navodima revizije tuženog, iz utvrđenih činjenica ne proizilazi da je tužilac neefikasno provodio radno vreme, pa ni da je prekinuo rad na nedozvoljen način, već naprotiv da je i odlazak od vozila koga je neposredno popravljao bio u sklopu potreba rada, radi pomaganja drugom zaposlenom, upravo na način za koji je u dokaznom postupku utvrđeno da jeste i uobičajen. Stoga, sve i kad bi se moglo smatrati da je nedozvoljen način na koji je tužilac prekinuo rad po svom radnom nalogu, ne bi bilo njegove krivice kad takvo postupanje u datim okolnostima jeste uobičajeno kod tuženog.

Prema svemu iznetom nezakonito je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu, jer za otkaz nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. niti stav 3. tačka 8. Zakona o radu, nižestepene odluke donete su pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, te je neosnovana revizija tužioca.

U delu u kom se revizijski navodi tiču upravo pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, oni su irelevantni, jer se revizijom prema odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku u konkretnoj parnici ne mogu pobijati pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja.

To su razlozi zbog kojih je revizija odbijena kao neosnovana, po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen je, jer tuženi sa revizijom nije uspeo, a zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka koji su nastali sastavom odgovora na reviziju, odbijen je jer ti troškovi nisu bili potrebni za odluku o reviziji, po odredbama člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić