.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2746/2019
17.06.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ... i ŽŽ iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Slavoljub Gajić, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja „Stari Grad“ iz Beograda, čiji je punomoćnik Vesna Milanović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilja izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1678/18 od 18.01.2019. godine, u sednici veća održanoj 17.06.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1678/18 od 18.01.2019. godine, u stavu prvom izreke, odbija žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 680/16 od 20.02.2018. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, sedmom i osmom izreke.
OBAVEZUJE SE tuženi da tužiljama naknadi revizijske troškove u iznosu od 74.879,27 dinara, u roku od 8 dana od dana dostavljanja presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 680/16 od 20.02.2018. godine, stavom prvim, drugim, trećim, četvrtim, petim, sedmim i osmim izreke, usvojeni su tužbeni zahtevi tužilja i obavezan tuženi da im na ime naknade štete po osnovu neisplaćene novčane naknade isplati opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od datuma dospelosti, pa do isplate, bliže određene ovim stavovima izreke. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje ĐĐ, kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete po osnovu neisplaćene novčane naknade isplati iznos od 183.088,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.03.2016. godine, pa do isplate, kao neosnovan. Stavom 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16 i 17. izreke, obavezan je tuženi da tužiljama isplati dospelu, a neisplaćenu zakonsku zateznu kamatu kao samostalno potraživanje, zbog kašnjenja u isplati novčane naknade za period od 05.03.2016. godine do 22.03.2016. godine, u pojedinačno opredeljenim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom počev od datuma dospelosti, pa do konačne isplate, bliže određene ovim stavovima izreke. Stavom 18. izreke, obavezan je tuženi da tužilji AA iz ..., na ime naknade štete zbog neisplaćene jubilarne nagrade isplati iznos od 26.000,00 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 30.06.2014. godine, do konačne isplate. Stavom 19. izreke, usvojen je predlog tužilje VV i EE, da se tužilje oslobode troškova plaćanja sudskih taksi u ovoj stvari. Stavom 20. izreke, obavezan je tuženi da tužiljama na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplati iznos od 361.142,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada su se stekli uslovi za izvršnost, pa do konačne isplate, dok se u preostalom delu, za period od 20.02.2018. godine, do dana nastupanja uslova za izvršenje, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova postupka, odbija kao neosnovan.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1678/18 od 18.01.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda prvostepenog suda u stavu stavom prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, sedmom i osmom izreke i odbijeni su tužbeni zahtevi tužilja, kojima su tražile da se obaveže tuženi da tužiljama na ime naknade štete po osnovu neisplaćene novčane naknade isplati opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od datuma dospelosti, pa do isplate, bliže određene ovim stavom izreke, kao neosnovani. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu 6, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18. i 20. izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom trećim izreke, odbačena je, kao nedozvoljena, žalba tuženog izjavljena protiv rešenja sadržanog u stavu 19. izreke prvostepene presude.
Protiv pravnosnažne presude, donesene u drugostepenom postupku pravnosnažnom delu u stavu prvom izreke, reviziju su blagovremeno izjavile tužilje zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene pred drugostepenim sudom.
Vrhovni kasacioni sud je ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu, primenom odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku našao da je revizija osnovana.
U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, koje bi saglasno članu 407. stav 1. moglo biti revizijski razlog.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su bile u radnom odnosu kod tuženog po osnovu zaključenih ugovora o radu. Nakon zaključenih sporazuma o prestanku radnog odnosa 27.01.2016. godine, tuženi je doneo rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa 05.02.2016. godine, kojima je utvrđeno da je tužiljama prestao radni odnos, da su zakonom ostvarile pravo na isplatu novčane naknade za sporazumni raskid radnog odnosa u navedenim iznosima, kao i da će im plate i druga primanja koja ostvaruju u skladu sa zakonom biti isplaćena najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. U rešenjima je data i pouka o pravnom leku po kojoj zaposlene protiv ovih rešenja mogu pokrenuti spor pred nadlženim sudom u roku od 60 dana od dana prijema rešenja. Tuženi tužiljama nije isplatio otpremninu u roku od 30 dana iz navedenog rešenja, a po prestanku radnog odnosa. Nakon toga, direktor tuženog je dana 22.03.2016. godine, doneo rešenja o utvrđivanju novčane naknade za sporazumni prestanak radnog odnosa tužiljama, ali u manjim iznosima , u odnosu na rešenja od 05.02.2016. godine i ove iznose je tužiljama odmah i isplatio. U obrazloženju rešenja navedeno je pored ostalog da je tuženi utvrdio iznos novčane naknade u visini od 1/3 prosečne zarade u RS uvećane za 30% za svaku godinu rada u radnom odnosu u javnom sektoru na osnovu poslednjeg poznatog podatka o prosečnoj zaradi prema podacima organa nadležnog za poslove statistike odnosno podatka za mesec decembar 2015. godine.
S obzirom da su rešenja tužilja od 05.02.2016. godine, pravnosnažna i konačna, a imajući u vidu odredbu člana 186. Zakona o radu, poslodavac je bio dužan da zaposlenima u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa, a tuženi to nije učinio ni po isteku predviđenog roka iz odredbe ovog člana, prvostepeni sud je zaključio da su potraživanja tužilja koja se odnose na razliku na ime neisplaćenog dela novčane naknade, a na ime otpremnine, osnovana.
Drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu, u navedenom delu, smatrajući da je tuženi poslodavac izvršio korekciju obračuna naknade i pravilnom primenom člana 21. stav 3. tačka 1. Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, obračunao istu prema podacima Republičkog zavoda za statistiku o prosečnoj zaradi u Republici Srbiji za mesec januar 2016. godine i tako obračunatu naknadu tužiljama islatio, u visini kako je to naznačeno u rešenjima od 22.03.2016. godine, te da je na taj način postupio u saglasnosti sa zakonom.
Osnovano se revizijom tužilja ukazuje da se zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 75/14), propisano je da radni odnos zaposlenog može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, da pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.
Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda, u pogledu obaveze tuženog da isplati razliku u novčanoj naknadi (prema sporazumu), jer prava i obaveze poslodavca i zaposlenog nastaju u momentu zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa, a u smislu odredbe člana 177. Zakona o radu. Dejstva prestanka radnog odnosa vezuju se za sporazum, te tuženi nije mogao da naknadnim rešenjem umanjuje svoje obaveze. Ovo posebno kada se ima u vidu da je tuženi imao i obavezu da otpremninu utvrđenu u rešenjima od 05.02.2016. godine, donetim na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa, isplati u zakonskom roku od 30 dana, što nije učinio, već je po isteku roka za ispunjenje svoje obaveze, doneo novo rešenje i to pored postojanja konačnih rešenja kojima su prava i obaveze ugovarača sporazumno utvrđeni. Radni odnos u konkretnom slučaju prestao je na osnovu sporazuma, pa je u svakom slučaju menjanje odluke o visini otpremnine novim rešenjem, a na štetu zaposlenog, nezakonito. Zato je pozivanje na Zakon o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru od strane tuženog bez značaja.
Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. ZPP, odlučio kao u izreci.
Tuženi je obavezan da tužiljama naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 74.879,27 dinara, i to na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 48.000,00 dinara, na osnovu Tarifnog broja 13 i 17 Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS, broj 121/12) i za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 26.879,27 dinara, na osnovu Taksene tarife Tarifnog broja 1 stav 1 u vezi stava 3.
Predsednik veća - sudija
Jasminka Stanojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
