Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5179/12 od 25.09.2014. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u stavu dva i tri izreke i u delu stava četiri izreke koji se odnosi na naknadu štete u visini izmaklih zarada. Drugim stavom izreke drugostepene presude, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava četiri izreke, kao i u stavu pet i šest i predmet upućen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta koji je bio istaknut na oglasnoj tabli i naznačeno da stupa na snagu danom donošenja. Odredbom člana 5. ovog Pravilnika izmenjen je prethodni Pravilnik, tako što je ukinuto radno mesto brigadir u Odeljenju elektroradionice, na kojim poslovima je tužilac bio raspoređen. Odlukom o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 01.10.2007. godine utvrđeno je da prestaje potreba za obavljanjem određenih poslova. Tuženi je imao u radnom odnosu na neodređeno vreme manje od 100 zaposlenih (31), a potreba za radom je prestala za 4 zaposlena, među kojima je bio i tužilac na poslovima brigadira koji su ukinuti. Iz ovih razloga tužiocu je osporenim rešenjem od 15.11.2007. godine otkazan ugovor o radu i isplaćena otpremnina, a dana 01.05.2008. godine tužilac je ispunio uslove za starosnu penziju. U vreme dobijanja otkaza, tužilac je bio predstavnik društvenog kapitala u skupštini akcionara tuženog. Neisplaćeni deo zarade od 4.111,90 dinara i zakonska zatezna kamata u iznosu od 3.783,73 dinara, isplaćeni su tužiocu dana 27.04.2012. godine.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja, zahtev za vraćanje na rad i naknadu štete, jer su nižestepeni sudovi ocenili da je tužiocu otkazan ugovor o radu pod uslovima i proceduri predviđenoj zakonom.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Tuženi je doneo Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta kojim su ukinuti poslovi na kojima je tužilac radio, bez mogućnosti raspoređivanja tužioca na druge poslove, čime je nastao i otkazni razlog iz navedene zakonske odredbe. Tuženi nije bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih s obzirom na odredbu člana 153. stav 1. tačka 1. navedenog zakona, a imajući u vidu broj zaposlenih na neodređeno vreme i broj zaposlenih koji su oglašeni viškom. Tužiocu je isplaćena otpremnina, propisano odredbom člana 160. Zakona o radu, kao uslov za zakoniti otkaz po ovom osnovu. Isplaćena mu je i zaostala zarada, kako to nalaže odredba člana 186. Zakona o radu, po isteku roka od 30 dana, što po oceni ovog suda nije od uticaja na zakonitost osporenog rešenja.

U pogledu datuma stupanja na snagu izmenjenog Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta i ustavnosti odredbe ovog Pravilnika kojim se predviđa da isti stupa na snagu danom donošenja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je za ocenu ustavnosti normativnih akata nadležan Ustavni sud. Osim toga, Pravilnik je objavljen na oglasnoj tabli tuženog kao poslodavca, a osporeno rešenje je doneto kasnije, dana 15.11.2007. godine. Ono što je bitno za ocenu zakonitosti osporenog rešenja je da su poslovi na kojima je tužilac radio ukinuti i da je tužiocu u skladu sa zakonom isplaćena pripadajuća otpremnina. Suprotno navodima revizije, tužilac ne spada u krug lica koji su zaštićeni od ove vrste otkaza, jer tužilac nije bio predstavnik zaposlenih u smislu odredbe člana 188. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Tužilac je u vreme otkaza bio predstavnik društvenog kapitala u skupštini akcionara, a posebnu zaštitu prema navedenoj zakonskoj odredbi uživaju član saveta zaposlenih i predstavnik zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca; predsednik sindikata kod poslodavca i imenovani izabrani sindikalni predstavnik. Tužilac nije predstavnik zaposlenih, već predstavnik društvenog kapitala u skupštini akcionara, kao posledica vlasničke strukture tuženog, koja funkcija nije bila vezana i ne zavisi od njegovog radnopravnog statusta u akcionarskom društvu, bez obzira što je izabran neposredno od strane zaposlenih, koji na tu funkciju mogu izabrati i lice koje nije u radnom odnosu u privrednom društvu. Predstavnik društvenog kapitala nema funkciju neposredne zaštite zaposlenih, već su njegovi poslovi vezani za upravljanje društvom koje u svojoj vlasničkoj strukturi ima i društveni (državni) kapital.

Vrhovni kasacioni sud je ocenjujući navode revizije imao u vidu i odredbe Konvencije broj 135 o zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću iz 1971. godine, koja u članu 3, za svrhu same Konvencije termin ''radnički predstavnik'' koristi za označavanje lica koja su priznata kao takva prema nacionalnim zakonima ili praksi, bez obzira da li su sindikalni predstavnici ili izabrani predstavnici koje su slobodno izabrali radnici preduzeća u skladu sa odredbama nacionalnog zakona ili propisa ili kolektivnih sporazuma. Odredba člana 4. ove Konvencije takođe upućuje na nacionalne zakone ili propise, kolektivne sporazume, arbitražne odluke ili sudske presude, koje mogu da odrede tip ili tipove radničkih predstavnika koji će imati pravo na zaštitu i olakšice predviđene ovom Konvencijom. Saglasno navedenoj Konvenciji, upravo je Zakonom o radu, kao nacionalnim zakonom, određen krug predstavnika zaposlenih, koji su zaštićeni od otakaza, ako postupaju u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 188. stav 1. tač. 1. do 3) u koji krug lica ne spada i tužilac.

Kako je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, pravilno je odbijen i zahtev tužioca za isplatu novčanih potraživanja po osnovu nezakonitog otkaza.

Iz iznetih razloga, primenom člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

                                                                                                            Predsednik veća – sudija

                                                                                                           Ljubica Milutinović, s.r.