U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Vitić, advokat iz ..., protiv tuženog „NIS“ AD Novi Sad, čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2902/20 od 17.03.2021. godine, u sednici održanoj 15.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2902/20 od 17.03.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P1 190/19 od 28.07.2020. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 12.08.2020. godine stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništeno kao nezakonito rešenje Direktora funkcije za organizaciona pitanja tuženog broj .. od 23.04.2013. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj .. od 01.06.2006. godine sa pratećim aneksima i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti i tužiocu prizna sva prava iz radnog odnosa počev od 24.04.2013. godine, kao dana prestanka radnog odnosa pa do vraćanja na rad. Stavom drugim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 189.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2902/20 od 17.03.2021. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Užicu P1 190/19 od 28.07.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava kao i svih drugih razloga propisanih članom 407. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena članom 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka predviđene članom 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog po ugovoru o radu od 01.06.2006. godine i raspoređen na poslove prodavac – kasir, Regionalnog centra Zapadne Srbije, Direkcija za prodaju, blok „BB“. Kontrolori Sektora za korprorativnu zaštitu bloka „BB“ 14.01.2013. godine izvršili su kontrolu rada i poslovanja Benzinske stanice VV i utvrdili uvidom u zapis sigurnosne kamere da je dana 26.12.2012. godine, dokumentovana naknadna izrada gotovinskih (PDV) računa od strane tužioca. Sastavni deo zapisinika su fotografije zapisa sigurnosne kamere, prema kojima je tužilac tog dana oko 22,30 časova van svoje smene došao u objekat Benzinske stanice „VV“, ušao iza pulta za kojim je u smeni radio GG. Na kasi, na kojoj je svojom šifrom bio ulogovan GG, tužilac je napravio nekoliko gotovinskih (PDV) računa na osnovu fiskalnih isečaka koje je doneo sa sobom u džepu, tako napravljene gotovinske račune zatim odštampao, pečatirao i potpisao i odneo sa sobom napustivši objekat. Opisanom radnjom tužilac je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze iz člana 71. tačka 17. Kolektivnog ugovora za „NIS“ AD Novi Sad koja se sastoji u nepridržavanju odnosno nesprovođenju odluka organa poslodavca, budući da je postupio suprotno Uputstvu za rad sa sredstvima plaćanja i vršenja naplate računa na maloprodajnim objektima NIS AD Novi Sad od 16.10.2012. godine.

U izveštaju direktora Direkcije maloprodaje od 21.01.2013. godine, dostavljenom Direkciji za korporativnu zaštitu blokova, Sektoru korporativne zaštite, bloka „BB“ opisano je postupanje Sektora korporativne zaštite bloka „BB“ i konstatovano da se izveštaj dostavlja radi pokretanja utvrđivanja disciplinske odgovornosti tužioca. Regionalni menadžer maloprodaje je dana 19.02.2013. godine dao saglasnost da prestaje potreba za daljim angažovanjem tužioca zbog učinjenih propusta u radu i nepoštovanja standarda rada i podneo je izveštaj Sektora korporativne zaštite od 21.01.2013. godine koji je potkrepljen fotografijama zapisa sigurnosne kamere, te dao predlog da se tužiocu otkaže ugovor o radu. Direktor funkcije za organizaciona pitanja je dana 11.03.2013. godine pismeno upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu a rešenjem Direktora funkcije za organizaciona pitanja od 23.04.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pozivajući se na odredbu člana 184. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), usvojili tužbeni zahtev tužioca zaključivši da je u konkretnom slučaju istekao subjektivni rok od tri meseca od dana saznanja tuženog kao poslodavca za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, pa kako se radi o prekluzivnom roku tuženi – poslodavac je izgubio mogućnost da tužiocu zbog otkaznog razloga predviđenog članom 179. tačka 2. navedenog Zakona o radu, otkaže ugovor o radu. Pritom su nižestepeni sudovi kao dan saznanja tuženog za činjenice koje su osnov za davanje otkaza utvrdili dan 21.01.2013. godine, kada je ovlašćeno lice - direktor Direkcije malopradaje, kao tužiočev neposredni rukovodilac, sačinio izveštaj o učinjenoj povredi, koji je dostavio Direkciji za korporativnu zaštitu, pa kako je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto 23.04.2013. godine, sudovi su zaključili da je protekao subjektivni rok predviđen članom 184. stav 1. Zakona o radu. Sudovi su naveli i to da tuženi nije dokazao da je omogućio svim zaposlenima obuku za primenu Uputstva za rad sa sredstvima plaćanja i vršenja naplate računa na maloprodajnim objektima NIS AD Novi Sad od 16.10.2021. godine, tako da ni tužilac nije bio upoznat sa navedenim uputstvom, pa nije ni mogao da kritičnom prilikom postupa suprotno istom, a da je tužilac kao zamenik upravnika na benzinskoj stanici imao je ovlašćenje da izdaje gotovinske račune, a nije imao posebnu šifru, pa da mu u toj situaciji nije bilo zabranjeno da radi sa šifrom drugog zaposlenog, što je tuženi tolerisao. Shodno navedenom, po oceni sudova nema elemenata krivice za povredu radne obaveze koje su tužiocu osporenim rešenjem stavljene na teret.

Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Odredbu člana 184. stav 1. Zakona o radu treba tumačiti i primeniti povezano sa odredbom člana 192. stav 1. istog zakona, kojom je uređeno izvorno i izvedeno ovlašćenje za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa. Odredbom člana 192. stav 1. Zakona o radu, propisano je između ostalog da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje u pravnom licu direktor ili zaposleni koga on ovlasti. Dakle, subjektivni rok iz člana 184. stav 1. Zakona o radu ne počinje od saznanja za relevantne činjenice od strane bilo kog lica zaposlenog kod poslodavca (u konkretnom slučaju bi to bio organ kontrolore rada u sektoru), već od dana saznanja direktora odnosno zaposlenog koga on ovlasti da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa zaposlenog. Suprotno revizijskim navodima, dan saznanja Direktora direkcije se može uzeti kao dan saznanja poslodavca i početak toka zastarelosti, jer je Direktor direkcije po svojoj poziciji i ovlašćenju, sačinio izveštaj o učinjenoj povredi i time inicirao postupak utvrđenja disciplinske odgovornosti tužioca (na osnovu činjenica koje je utvrdio organ za kontrolu rada tuženog). Zato je pravilna ocena nižestepenih sudova da se kao dan saznanja tuženog za povredu radne obaveze uzima 21.01.2013. godine kada je Direktor direkcije maloprodaje, sačinio izveštaj koji je dostavio Direkciji za korporativnu zaštitu, nakon čega je Regionalni menadžer maloprodaje tuženog 16.02.2013. godine dao saglasnost da prestaje potreba za daljim angažovanjem tužioca zbog učinjenih propusta u radu i nepoštovanja standarda rada i tu saglasnost dostavio Direktoru funkcije za organizaciona pitanja kao izvorno ovlašćenom licu u smislu člana 192. stav 1. Zakona o radu, koji je doneo upozorenje od 11.03.2013. godine i rešenje od 23.04.2013. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog propusta počinjenih 26.12.2012. godine. S obzirom da je subjektivni rok od tri meseca je počeo da teče 21.01.2013. godine, predmetno rešenje od 23.04.2013. godine je doneto po proteku subjektivnog roka predviđenog članom 184. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenog proizlazi da je nastala prekluzija u pogledu mogućnosti otkazivanja ugovora o radu tužiocu, pa je rešenje tuženog doneto dana 23.04.2013. godine na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu nezakonito, zbog čega je rešenje o otkazu ugovora o radu pravilno poništeno, a tuženi obavezan da tužioca vrati na rad, saglasno članu 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U konkretnoj situaciji ceneći sve okolnosti troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju, shodno članu 154. stav 1. ZPP i odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić