.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2757/2020
02.11.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir N. Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog Industrije smrzunte hrane „FRIKOM“ AD Beograd, koga zastupa Ana Lazarević, advokat iz ..., radi utvrđenja, poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3805/17 od 16.10.2019. godine, u sednici održanoj 02.11.2020. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3805/17 od 16.10.2019. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2681/16 od 16.05.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da sud poništi rešenje tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos po ugovoru o radu broj .. od 24.07.2012. godine sa danom 23.07.2013. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da sud utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog dana 14.04.2013. godine na neodređeno vreme. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tuženog da tužioca vrati na rad. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 138.000,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3805/17 od 16.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, a stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 93/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog po više ugovora o radu zaključenih na određeno vreme, sa različitim trajanjem, radio na poslovima vozača u periodu od 08.04.2010. do 07.10.2010. godine, od 08.10.2010. do 07.11.2010. godine, od 08.11.2010. do 07.02.2011. godine i od 08.02.2011. do 07.04.2011. godine. Nakon toga napravljen je prekid radnog odnosa tužioca duži od 30 dana. Zatim su između parničnih stranaka zaključeni novi ugovori o radu na određeno vreme za period od 03.06.2011. do 02.09.2011. godine, od 03.09.2011. do 02.03.2012. godine i od 03.03.2012. do 02.06.2012. godine, kada je ponovo napravljen prekid radnog odnosa tužioca duži od 30 dana. Parnične stranke su zaključile još jedan ugovor o radu na određeno vreme za period od 24.07.2012. do 23.07.2013. godine, a potom je tuženi doneo rešenje broj .. od 22.07.2013. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos po ugovoru o radu od 24.07.2012. godine sa danom 23.07.2013. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan. U postupku je na osnovu iskaza tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke i iskaza svedoka utvrđeno da je tužilac nakon 01.04.2012. godine počeo da radi na poslovima komercijaliste u prigradskim opštinama po usmenom nalogu neposrednog rukovodioca. Tužilac tužbenim zahtevom traži da sud utvrdi da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme dana 04.04.2013. godine po sili zakona, da poništi rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu broj .. od 24.07.2012. godine sa danom 23.07.2013. godine, te da obaveže tuženog da ga vrati na rad.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca odbili.
Odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) koje su važile do 29.07.2014. godine kada su stupile na snagu izmene ovog zakona objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 75/14, bilo je propisano: da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju – sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2); da se radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.
Prema pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja od 25.12.2012. godine, poslodavac i zaposleni mogu da zaključe jedan ili više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme na istim poslovima, čije ukupno trajanje neprekidno ili sa prekidima kraćim od 30 dana ne može da bude duže od 12 meseci (osim zamene odsutnog radnika). Ako poslodavac i zaposleni zaključe ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka od jedne godine na istovrsnim poslovima, pa zaposleni radi duže od pet radnih dana, stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme. Rok od 90 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu, odnosno faktičkog prestanka radnog odnosa.
U ovom konkretnom slučaju tužilac je po više zaključenih ugovora o radu sa tuženim kod tuženog radio u periodu od 08.04.2010. do 07.04.2011. godine (dakle ne duže od 12 meseci), nakon čega je napravljen prekid duže od 30 dana, a potom je po više zaključenih ugovora o radu radio od 03.06.2011. do 02.06.2011. godine kada je ponovo napravljen prekid duži od 30 dana pre zaključenja poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme dana 24.07.2012. godine.
Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da nije nastupio osnov za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme primenom citiranog člana 37. stav 2. Zakona o radu jer tužilac nije kod tuženog radio bez prekida na određeno vreme duže od 12 meseci. Pored toga, nije ispunjen ni uslov da je tužilac radio na istim poslovima jer je tužilac kod tuženog radio na poslovima vozača do 01.04.2012. godine, a od 01.04.2012. godine počeo da radi na poslovima komercijaliste u prigradskim opštinama. Na osnovu izloženog, Vrhovni sud nalazi da su sudovi pravilnom primenom člana 37. st. 2. i 4. Zakona o radu odbili zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme.
Tužilac je 24.07.2012. godine sa tuženim zaključio poslednji ugovor o radu na određeno vreme zbog povećanog obima posla i to za period od 24.07.2012. do 23.07.2013. godine. Pobijanim rešenjem od 22.07.2013. godine konstatovano je da mu radni odnos prestaje sa 23.07.2013. godine zbog isteka roka na koji je zaključen ugovor o radu, što predstavlja zakonski osnov iz člana 175. tačka 1) Zakona o radu za prestanak radnog odnosa. Imajući ovo u vidu pravilno je tužbeni zahtev tužioca i u ovom delu odbijen kao neosnovan.
Pravilno su sudovi odbili zahtev tužioca za vraćanje na rad, jer izostanak pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, isključuje i osnovanost zahteva za njegovu reintegraciju, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje parnice.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
