U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Mitar Krstić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, Viši vojni disciplinski sud u Beogradu, Viši vojni disciplinski tužilac, Vojni disciplinski tužilac Niš, Vojni disciplinski sud u Nišu, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 907/21 od 18.06.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 30.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 907/21 od 18.06.2021. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 907/21 od 18.06.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P1 194/18 od 09.10.2020. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., protiv tužene Republike Srbije, kojim je traženo da sud utvrdi da je odlukama Vojnog disciplinskog suda u Nišu I DIS br. 13/17 od 17.01.2018. godine i Višeg vojnog disciplinskog suda II DIS br. 10/18 od 06.09.2018. godine, prema tužiocu izvršena diskriminacija suprotno zabrani predviđenoj u članu 25. Zakona o zabrani diskriminacije, zbog pripadnosti sindikalnoj organizaciji i obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 21.000,00 dinara. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio profesionalno vojno lice, podoficir Vojske Republike Srbije, stariji vodnik I klase na službi u VP ..., a još uvek obavlja funkciju predsednika Vojnog sindikata Srbije. Pred prvostepenim Vojnim disciplinskim sudom protiv tužioca je vođen postupak po optužnom predlogu Vojnog disciplinskog tužioca u Nišu u kome je doneta presuda I DIS br. 13/17 od 17.01.2018. godine kojom je tužilac oglašen krivim zato što je svojim radnjama, bliže opisanim u izreci ove presude, postupao suprotno odredbama iz člana 13. stav 1. tačka 7. i 14. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, suprotno tački 13. alineja 5. Pravila službe u Vojsci Srbije i suprotno ciljevima i načelima sindikalnog ogranizovanja propisanih statutom Vojnog sindikata Srbije, čime je počinio disciplinski prestup učestvovanja u protivpravnim sindikalnim aktivnostima iz člana 149. stav. 1. tačka 27. Zakona o Vojsci Srbije u produženom trajanju, te povreda načela nepristrasnosti ili političke neutralnosti propisano članom 149. stav 1. tačka 26. istog Zakona u produženom trajanju. Zbog ovih disciplinskih prestupa sud ga je osudio na disciplinsku kaznu vraćanje u prethodni čin a istovremeno je naloženo u magazinu „Odbrana“ javno objavljivanje presude. Odlučujući o žalbama ovde tužioca i Vojnog disicplinskog tužioca, Viši vojni disciplinski sud je svojom presudom II DIS br. 10/18 od 06.09.2018. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke o krivici okrivljenog, ovde tužioca, pravnoj kvalifikaciji izvršenih disciplinskih prestupa i troškovima postupka, a preinačena je odluka u delu o disciplinskoj kazni i o izrečenoj meri bezbednosti, tako što je okrivljeni, ovde tužilac AA, osuđen na disciplinsku kaznu gubitak čina, dok se mera javnog objavljivanja presude u magazinu „Odbrana“ neće izvršiti.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje sudovi su ocenili da tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem disciplinskih sudova diskriminisan, ni na posredan, ni na neposredan način, niti su tužiocu neopravdano uskraćena prava i slobode, a tužilac je protiv drugostepene presude podneo tužbu Upravnom sudu, o kojoj do okončanja postupka odluka nije bila doneta. Tužilac nije učinio verovatnim da je diskriminsan od strane navedenih disciplinskih sudova, kao i lica koja su učestvovala u vođenju postupka zbog svoje sindikalne aktivnosti, a pitanje zakonitosti odluka donetih u disciplinskom postupku može se oceniti samo u postupku za ocenu zakonitosti tih odluka.

Pravilno su sudovi, na utvrđeno činjenično stanje, primenili materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju su dali dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

U smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/09, 52/21), disriminacija predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na bilo kom osnovu (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, političkim ubeđenjima, polu....). Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i Zakona o zabrani diskriminacije. Povreda bilo kog prava ličnosti, pa samim tim i vršenje diskriminacije u odnosu na neko lice ili grupu lica, uzrokuje nematerijalnu štetu, jer kod diskriminisanih lica izaziva osećaj nepravde, neravnopravnosti u odnosu na druge građane, a često i osećaj povređenosti i osećaj građana nižeg reda, što kod njih izaziva duševne bolove, na osnovu čega su i ovlašćeni da pred sudom zahtevaju zaštitu od diskriminacije. To dalje znači da su lica koja ukazuju da je u odnosu na njih izvršena diskriminacija, u obavezi da pred sudom dokažu samo da su nejednako tretirani u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, dok je tuženi, odnosno lice na čije se diskriminatorsko ponašanje tuženog ukazuje, dužno da dokaže postojanje objektivnog i opravdanog razloga za različitost u postupanju (prema licima koja ukazuju da su diskriminisana).

Dakle, za utvrđenje diskriminacije odnosno diskriminatorsko postupanje, potrebno je da se lica koja traže zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljenje razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica, a da ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacije nema, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem.

Sudske odluke donte na osnovu ustava, zakona i drugih opštih akata nisu akti diskriminacije, niti postupanja sudova prilikom odlučivanja može da bude diskriminatorsko postupanje. U smislu člana 145. stav 4. Ustava Republike Srbije pravilnost i zakonitost sudskih odluka može preispitivati samo nadležan sud u zakonom propisanom postupku. Dakle, u postupku zaštite od diskriminacije ne može se ocenjivati pravilnost postupanja suda u pojedinim sudskim postupcima, već zakonitost i pravilnost postupanja može biti preispitana samo od strane nadležnih sudova u postupcima po pravnim lekovima, odnosno u postupku po zahtevu za zaštitu prava na pravično suđenje, odnosno u postupku po zahtevu za zaštitu prava na pravično suđenje pred Ustavnim sudom.

Zato tužbeni zahtev koji je odbijen nižestepenim presudama ne uživa traženu zaštitu u smislu člana 43. navedenog Zakona, pa nisu osnovani navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud, smatrajući da revizijom tužioca nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 414. ZPP je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, pa nema pravo na naknadu troškova tog postupka, koje je tražio i opredelio u reviziji u smislu člana 154. i 155. ZPP. Zato je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić