Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, pobijajući stav drugi, treći i četvrti izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije revidenta o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona parničnom postupku, pošto pobijanom presudom nije odlučeno o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom zaključio 03.01.2008. godine, prvi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a potom je usledilo zaključenje još 13 takvih ugovora, tako što je poslednji ugovor o privremenim i povremenim poslovima zaključen 01.09.2011. godine. Za sve vreme, tužilac je kod tužene obavljao iste poslove u toku kampanje prerade šećerne repe koja svake godine traje od septembra do decembra meseca, tako i van kampanje, na poslovima magacinskog radnika u magacinu šećera, proizvodnom pogonu i skladištu, gde je obavljao poslove na odražavanju čistoće magacinskog prostora i kruga fabrike, rukovanja i održavanja opreme i uređaja, donošenja repromaterijala (ambalaže), pripremu uzoraka, slanje gotovih proizvoda, te pomoćne poslove oko pakovanja gotovih proizvoda, pretapanja neuslovnog šećera, poslove oko utovara i istovara gotovih proizvoda, odlaganja i presovanja otpadnog materijala i druge poslove, po potrebi i po nalogu neposrednog rukovodioca. Priroda poslova koje je tužilac obavljao kod tužene je takva da traje duže od 120 radnih dana godišnje, pošto potreba za poslovima magacinskog radnika postoji konstantno tokom kalendarske godine, kako u toku kampanje šećerne repe, tako i van nje. U kalendarskoj 2008. godini tužilac je kod tužene ostvario 179 radnih dana, u 2009. godini 218 radnih dana, u 2010. godini 201 radni dan i u 2011. godini 231 radni dan, radeći poslove za kojima postoji potreba tokom cele godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi tužbeni zahtev tužioca usvojili i utvrdili da je on zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tužene sa danom 03.01.2008. godine (stupanjem na rad), pošto je priroda posla koju je on, kod tužene, obavljao, takva da traje duže od 120 radnih dana godišnje, a tužilac je, kod tužene obavljao poslove za koje, kod tužene, postoji konstantna potreba tokom cele godine zbog činjenice da je tužena, svojim opštim aktom, sistematizovala radno mesto „magacinski radnik“ i za isto je izvršila procenu rizika.

Odredbom člana 197. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05...61/05), propisano je da poslodavac može sa nezaposlenim licem da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Na osnovu odredbe člana 32. stav 1. istog Zakona, ugovor o radu zaključuje se pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana Zakona, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2.).

U konkretnom slučaju, između parničnih stranaka je zaključeno 14 ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, suprotno odredbi člana 197. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, imajući u vidu da je radno angažovanje tužioca, kod tužene, u svakoj godini, bilo preko 120 radnih dana, što znači da se ne radi o poslovima koji imaju karakter privremenih i povremenih, već se radi o poslovima za čije obavljanje postoji konstantna potreba i koji su, po svojoj prirodi, poslovi iz delatnosti tužene. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužena bila dužna da sa tužiocem zaključi ugovor o radu, u zakonom propisanom obliku, a pošto to nije učinila, smatra se da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tužene, danom stupanja na rad, 03.01.2008. godine.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je o datumu zasnivanja radnog odnosa tužioca kod tužene odlučeno pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 64/20 od 15.06.2020. godine i da je, s tim u vezi, učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona parničnom postupku. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 64/20 od 15.06.2020. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P1 288/18 od 19.09.2018. godine, u delu kojim je utvrđeno da je ništava odredba tačke 2. ugovora o radu od 27.03.2018. godine, u delu koji se odnosi na datum početka radnog odnosa na neodređeno vreme i da se obaveže tužena da izvrši ispravku ugovora o radu od 27.03.2018. godine u tački 2. tako da glasi: „zaposleni zasniva radni odnos na neodrđeno vreme počev od 05.12.2011. godine, odnosno da zaključi aneks ugovora o radu sa tužiocem kojim se reguliše početak radnog odnosa na neodređeno vreme počev od 05.12.2011. godine, što će u protivnom zameniti ova presuda, u roku od 8 dana“ tako što je taj deo tužbenog zahteva odbijen, sa obrazloženjem da je tuženi postupio u skladu sa pravnosnažnom presudom kojom mu je naloženo da sa tužiocem zaključi ugovor o radu, pa je drugostepeni sud našao da je tužbeni zahtev tužioca, u tom delu neosnovan. Dakle, suprotno navodima revizije tuženog, ne postoje dva različita datuma zasnivanja radnog odnosa tužioca kod tužene pošto je tuženi, postupajući po pravnosnažnoj odluci suda, sa tužiocem zaključio ugovor o radu od 27.03.2018. godine na osnovu kog je tužilac radni odnos zasnovao počev od 27.03.2018. godine sa punim radnim vremenom, dok je pobijanom presudom utvrđeno da je tužilac stekao svojstvo radnika na neodređeno vreme kod tuženog sa 03.01.2008. godine, pa se ne radi o istim činjenicama. Takođe nema ni identiteta predmeta spora u ovoj i u parnici koja je pravnosnažno okončana presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 64/20 od 15.06.2020.godine.

Odluka o troškovima parničnog postupka je pravilna, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić