Tužilac je blagovremeno izjavio reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kom je odlučeno o njegovoj žalbi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), s obzirom da je pravni stav izražen u pobijanoj odluci, o pravu tužioca na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, suprotan pravnom shvatanju izraženoj u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda u predmetima sa činjeničnim stanjem i tužbenim zahtevom kao u ovoj pravnoj stvari, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku i ocenio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počeo da radi kod tužene od decembra 2011. godine, u Službi za obezbeđenja Kazneno-popravnog zavoda u Beogradu na radnom mestu ... . U periodu od maja 2011. godine do jula 2012. godine bio je upućen na rad u Kazneno popravni zavod u .. . Tužena nije isplatila tužiocu troškove prevoza za dolazak i za odlazak sa rada za međugradski prevoz na relaciji ... - ... - ... za period od maja 2011. godine do jula 2012. godine, kao ni za međugradski prevoz na relaciji ... - ... - ... za period od avgusta 2012. godine zaključno sa martom 2015. godine. Tužilac nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru radi ostvarivanja prava na naknadu troškova prevoza, niti da je u vezi ostvarivanja prava na troškove prevoza zbog ćutanja uprave pokrenuo upravni spor i da je tužena donela rešenje kojim mu priznaje pravo na ove troškove. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina neisplaćenih troškova prevoza za tužioca u periodu od juna 2011. godine zaključno sa decembrom 2014. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca, uz zaključak da tužilac pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje u skladu sa članom 140. - 143 Zakona o državnim službenicima – pisanim zahtevom koji se podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom, a o tom zahtevu odlučuje se rešenjem. S obzirom da tužilac nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, niti je zbog eventualnog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor, ne može sa uspehom tražiti po tom osnovu naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama, u označenom delu, pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 118. stav1. tačka 1. Zakona o radu "Službeni glasnik RS", br. 24/05, ... 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 13. Zakona o državnim službenicima („Sl. glasnik RS“, br. 79/05) propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Članom 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06), propisano je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju se Uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 98/07), propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je visina troškova regulisana odredbom člana 3. Uredbe, tako što je određeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu, jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac, rešenjem u smislu člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom shvatanju, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Zbog toga, tužena je u obavezi da tužiocu u plati troškove međugradskog prevoza koje je imao za dolazak na rad iz mesta gde ima prebivalište, na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu da zbog pogrešne primene materijalnog prava nižestepeni sudovi nisu cenili pravilnost obračuna i visine traženih naknada troškova u utuženom periodu, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić