U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Dragica Brkić i Aleksandar Veselinović, advokati iz ..., protiv tuženog BB, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1843/18 od 01.04.2019. godine, u sednici održanoj 23.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1843/18 od 01.04.2019. godine, tako što se ODBIJA žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 626/18 od 27.04.2018. godine u usvajajućem delu.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 159.055,80 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 626/18 od 27.04.2018. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu isplati na ime manje isplaćene zarade za decembar 2011. godine iznos od 10.826,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 10.01.2012. godine i od januara 2012. sa junom 2012. godine iznose bliže opisane u tom delu izreke sa zateznom kamatom od dospelosti do isplate i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 93.940,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Zahtev za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka od dana presuđenja do dana izvršnosti presude je odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1843/18 od 01.04.2019. godine, odbijena je žalba tužioca, usvojena je žalba tuženog i prvostepena presuda u usvajajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev u celosti, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju na snovu člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu čl. 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da nema razloga za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 01.06.2006. godine, a radni odnos mu je prestao 30.06.2013. godine na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa uz isplatu naknade u iznosu od 1.370.725,33 dinara umanjenu za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Sporazumom se tuženi obavezao da će tužiocu isplati zaradu za poslednji mesec u kome je radio i izmiriti sve druge obaveze koje su nastale do dana prestanka radnog odnosa po članu 186. Zakona o radu. Razlika zarade po stopi 15% koja se primenjuje na osnovnu zaradu, minuli rad, uvećanu zaradu za noćni rad, rad nedeljom i praznikom, te naknadu za topli obrok i regres iznosi za sporni period 77.919,26 dinara što sa zateznom kamatom od 58.654,46 dinara na dan veštačenja 27.07.2016. godine ukupno iznosi 136.573,72 dinara. Tuženi je 21.05.2009. godine doneo Pravilnik o isplati premija u kojem je navedeno da premije nisu stalni deo zarade zaposlenih i da se isplaćuju na osnovu posebne odluke generalnog direktora. Ovim Pravilnikom tuženi je nastojao urediti pitanja vezana za nagrađivanje zaposlenih koji nisu regulisana Kolektivnim ugovorom sa ciljem da se u kratkoročnoj i dugoročnoj perspektivi dostigne povećanje nivoa motivacije zaposlenih, uspešnosti društva i lične uspešnosti zaposlenih. Tuženi je 2012. godine doneo opšte standarde – kvartalne i godišnje bonuse, instrumente kratkoročne materijalne motivacije zaposlenih na osnovu procene njihovog radnog učinka. Upoređivanjem iznosa obračunate razlike zarade po stopi od 15% i iznosa obračunatih i isplaćenih premija utvrđeno je da su premije veće od obračunate razlike zarade odnosno isplaćeni bonusi i premije su veći od razlike zarade od 15% za sporni period. Tužiocu je tuženi u 2011. godine na ime godišnjeg bonusa isplatio neto 40.461,37 dinara i na ime kvartalnih bonusa neto 22.539,59 dinara, a u 2012. godini na ime kvartalnih bonusa 23.779,24 dinara i na ime godišnjeg bonusa 44.916,20 dinara. Zaradu je tužiocu tuženi isplatio prema ugovoru o radu i zaključenim aneksima i opštim aktima tuženog koji su važili za sporni period, tako da je tužiocu vršio isplate prema ugovoru o radu za poslove koje je obavljao primenjujući na pripadajuće koeficijente cene rada, vrednost po koeficijentu 1, koju je utvrđivao prema odlukama o povećanju zarada. Tuženi nije donosio odluke o raspodeli dobiti u visini od 10% na zarade zaposlenih iz dobiti. Tuženi je u periodu od 01.11.2009. do januara 2013. godine donosio pojedinačne odluke o utvrđivanju vrednosti koeficijenta 1 osnovne zarade. Utvrđivanje cene rada za koeficijent 1 osnovne zarade po navedenim odlukama vršeno je na osnovu kretanja inteksa troškova života i potrošačkih cena. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili su Socijalni program za BB Članom 9. ovog programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja BB izvrši jednokratno i trajno povećanje zarada zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja Socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Tuženi se po članu 10. obavezao da se realna vrednost zarada zaposlenih koje su utvrđene članom 9. ne smanjuje. Preuzimanje BB izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima, osim menadžerima I i II grupe isplatio jednokratni dodatak na zaradu od 15% za mesec april 2009. godine na osnovu Odluke od 30.04.2009. godine, kojom je predviđena navedena isplata utvrđena članom 42. Kolektivnog ugovora tuženog. U narednom periodu pa do 31.12.2012. godine uvećanje od 15% nije isplaćivano. Na osnovu nalaza veštaka utvrđena je visina razlike između zarade koja je tužiocu isplaćena i uvećane zarade za 15% koja bi tužiocu pripala u traženom periodu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da socijalni program ima karakter opšteg akta i da se neposredno primenjuje, što je i sam tuženi prvobitno priznao ispunjavajući ga, pa kako tuženi kao poslodavac u ovako potpisanom aktu predvideo povećanje zarada zaposlenih jednokratno i trajno, a svoju obavezu nije ispunio, to je potraživanje tužioca osnovano, zbog čega je usvojio njegov zahtev.

Suprotno, po oceni drugostepenog suda socijalni program nije neposredan i autonoman izvor prava za zaposlene već samo nameće obavezu kupcu da u cilju realizacije zacrtanih ciljeva privatizacije tuženog BB preduzme odgovarajuće mere da se usvojeni ciljevi tokom trajanja sporazuma realizuju pod pretnjom mogućeg raskida zaključenog kupoprodajnog ugovora u postupku privatizacije. Zbog toga je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev u celosti.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Socijalni program za BB zaključen je na osnovu Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, Protokola o osnovnim uslovima kupovine od strane VV akcije kompanije BB koje čine 51% osnivačkog kapitala, kao i Kolektivnog ugovora za BB. Potpisnici ovog akta su: u ime Vlade Republike Srbije – Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije, u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju u promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa BB – predsednik Upravnog odbora i Generalni direktor, reprezentativni sindikati kod poslodavca: Jedinstvena sindikalna organizacija BB i Jedinstvena sindikalna organizacija BB1, reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije i grane: Samostalni sindikat radnika GG i Sindikat DD.

Imajući u vidu učesnike (potpisnike), vreme njegovog trajanja (tri godine-do 31.12.2012. godine), a naročito sadržinu Programa (definisanje delatnosti, kotiranje akcija, preuzimanje akcija, zaštita radnog odnosa, zaštita ekonomskog i socijalnog položaja zaposlenih, standard zaposlenih, višak zaposlenih, procenat uvećanja zarade), Socijali program se može upodobiti Kolektivnom ugovoru iz člana 247. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05) u vezi člana 240. Zakona o radu, jer se njime uređuju prava i obaveze iz radnog odnosa. Po članu 256. istog zakona, opšti i poseban Kolektivni ugovor neposredno se primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja Kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca- učesnika Kolektivnog ugovora.

Bez obzira na naziv akta (pogrešno obeležavanje ne škodi), ovako zaključeni Socijalni program ima karakter opšteg akta-Kolektivnog ugovora koji je tuženi prvobitno priznao ispunjavajući ga (a takvo određenje dali su i njegovi potpisnici u članu 6. stav 2.) i primenjuje se neposredno. Imajući u vidu da je poslodavac u ovako potpisanom aktu predvideo povećanje zarada zaposlenih jednokratno i trajno i da svoju obavezu nije ispunio (osim za jedan mesec), tužilac osnovano potražuje isplatu razlike u zaradi. Ovo potraživanje predstavlja razliku između isplaćene zarade po aneksima ugovora o radu i zarade koja bi tužiocu pripala po zaključenom Socijalnom programu. Zbog toga je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu čl. 153, 154. i 165. stav 2. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi na ime sastava tužbe od strane advokata 6.000,00 dinara, sastav dva podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, šest održanih ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, jedno neodržano ročište u iznosu od 4.500,00 dinara, troškovi na ime veštačenja 7.300,00 dinara, sudska taksa na tužbu 14.160,00 dinara, sudska taksa na presudu 4.980,00 dinara, sastav žalbe 12.000,00 dinara, sudske takse na žalbu 5.016,00 dinara, takse na odluku po žalbi 5.016,00 dinara, sastav revizije 18.000,00 dinara, sudske takse na reviziju 10.033,52 dinara i sudske takse revizijsku odluku 15.050,28 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić