Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1 3531/20 od 28.04.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično preinačio, u odbijajućem delu, presudu Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P1 40/18 od 15.09.2020. godine, tako što je tuženu obavezao da tužiocu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za februar 2018. godine isplati iznos od 22.880,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2018. godine do isplate i na ime naknade zarade za period od 01.03.2018. godine do 14.03.2018. godine iznos od 11.440,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.05.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka, tako što je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom trećim izreke, odlučeno je da se u preostalom delu odbija žalba tužioca i potvrđuje prvostepena presuda u preostalom odbijajućem delu. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postuka. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužioca. Troškove revizijskog postupka je tražila opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u delu kojim je odlučeno o postojanju i prestanku radnog odnosa tužioca, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revident u reviziji ne ukazuje na neku od bitnih povreda zbog kojih revizija može da se izjavi u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je započeo rad kod tužene 11.03.2017. godine, na osnovu usmenog dogovora sa njom, njenim suprugom GG i njenim bratom DD, na radnom mestu ... u servisu ... . Dogovoreno je bilo da će tužilac imati pravo na zaradu u visini minimalne, kao i pravo na dnevnice za službeno putovanje u zemlji prilikom odlaska na teren, u zavisnosti od učestalosti i trajanja službenog putovanja, te da će mu zarada i dnevnice biti isplaćivane na njegov tekući račun. Takođe je dogovoreno radno vreme tužioca od 40 časova nedeljno, 5 radnih dana u nedelji, tako da vikendom ne radi. Prilikom stupanja na rad tužilac sa tuženom nije zaključio ugovor o radu u pisanoj formi, već su poslovi oko zaključenja tog ugovora prepušteni knjigovodstvenoj agenciji koja je prijavila tužioca na obavezno socijalno osiguranje na osnovu ugovora o radu broj ...-.../... od 11.03.2017. godine, koji tužilac nije potpisao, već je to umesto njega učinilo drugo lice. Tužilac je bio jedini izvršilac na radnom mestu ... u servisu ... tužene, pa je osim poslova u servisu u ..., često odlazio na teren na teritoriji čitave ..., kod klijenata tužene, radi servisiranja ... . Prilikom odlaska na teren, tužilac je popunjavao naloge za službeno putovanje, uz koje je kasnije prilagan i servisni izveštaj, kao dokaz o obavljenom poslu, sa popunjenom satnicom i kilometražom. Pored dnevnice, tužilac je imao pravo i na naknadu troškova nastalih prilikom i povodom službenog puta koje je pravdao dostavljenim računima. Ubrzo po stupanju na rad tužioca, tuženoj su počele da stižu primedbe na njegov rad od strane klijenata koji su joj ukazivali na probleme u ispunjenju radnih obaeza tužioca prilikom servisiranja njihovih viljuškara ili rentiranja viljuškara iz servisa tužene. Tokom novembra meseca 2017. godine, tužilac je poslao hidrauličnu pumpu za viljuškar u servis u ... radi opravke, smatrajući da je ista neispravna, a nakon što su zaposleni u tom servisu testirali pumpu, zaključili su da je u potpunosti ispravna i vratili je tuženoj. Nakon par nedelja, tužilac je ponovo poslao tu istu pumpu u isti servis na ispitivanje navodeći da je neispravna, što se, nakon ponovnog testiranja, ispostavilo netačnim, ali je servis tuženoj naplatio troškove. Suprug tužene, GG, u dva navrata je zatekao tužioca kako spava na radnom mestu, u poslovnim prostorijama u toku radnog vremena, što je video i ĐĐ, zaposleni kod tužene na radnom mestu elektroničara. Prilikom utovara viljuškara u kamion, 14.12.2017. godine, tužilac nije stavio zaštitnu oplatu oko viljuškara, što je uobičajena i neophodna procedura, već je vozaču EE rekao da vozi kamion i da ne brine, a zbog toga viljuškar nije primljen na rad. Tužilac nije postupio po uputstvu ŽŽ, zaposlenog u „ZZ“ na poslovima – ..., koji mu je dao instrukciju da, na jednom od viljuškara na kom je pedala kočnice stajala suviše nisko, odvrne tzv. štelere za kočnice kako bi se pedala kočnice podigla u viši položaj, pa je to učinio sam ŽŽ. Na isti način, tužilac u više navrata nije otklanjao kvarove na viljuškaru, zbog čega je tužena bila prinuđena da angažuje radnike iz drugih servisa, iako su bili u pitanju jednostavni kvarovi. Zbog opisanih događaja, tužena je, rešenjem broj ...-.../... od 02.02.2018. godine, otkazala tužiocu ugovor o radu od 11.03.2017. godine, navodeći kao razlog otkaza istek roka na koji je zasnovao radni odnos. Nakon što je uočila da nije primenila zakonom propisanu proceduru prilikom otkazivanja ugovora o radu, tužena je, 27.02.2018. godine, donela rešenje kojim je rešenje od 02.02.2018. godine stavljeno van snage u celosti i konstatovano da ugovor o radu broj ...-.../... od 11.03.2017. godine proizvodi pravno dejstvo bez prekida, pa je naloženo računovodstvu da izvrši spajanje radnog staža tužioca u nadležnom Fondu PIO i da uplati pripadajuće doprinose za njega, a tužiocu je naloženo da stupi na rad. Narednog dana 28.02.2018. godine, tužena je donela rešenje o korišćenju godišnjeg odmora kojim je tužiocu određeno korišćenje godišnjeg odmora za 2017. godinu i 2018. godinu u trajanju od 10 radnih dana u periodu od 11.03.2018. godine do 14.03.2018. godine, tako da je dužan da se javi na rad 15.03.2018. godine. Istog dana, 28.02.2018. godine tužena je donela upozorenje o postojanju uslova za otkaz ugovora o radu zbog povreda radne obaveze i kršenja radne discipline pobrojanih u 21-oj tački, a koje se između ostalog odnose na i to: 1. da je dana 05.01.2018. godine, dva puta u jednom danu tužilac spavao na radnom mestu, a kad mu je, posle drugog spavanja, naloženo da viljuškarom utovari bateriju u kombi vozilo, bio je potpuno usporenih motornih funkcija i dezorijentisano upravljao viljuškarom kojim je udario u vrata vozila; 5. sredinom novembra 2017. godine, nemarno obavljajući svoje radne zadatke, poslodavca izložio dodatnim troškovima tako što su pumpe viljuškara nepotrebno poslate u servis koji je utvrdio da su ispravne; 7. dana 14.12.2017. godine, iako mu je izričito naloženo, nije hteo da stavi oplate na viljuškar ... broj ... ..., po koji je došao šlep kamion i odvezao ga bez oplata, što je izazvalo dodatne troškove firmi, jer je posao ostao nezavršen; 8. dana 21.11.2017. godine tražio je nove pakne za viljuškar ..., iako su stare bile dobre, ali on nije hteo da ih došlepuje, iako na viljuškaru postoje šrafovi za štelovanje. Činjenice u vezi sa povredama radne obaveze i kršenjem radne discipline od strane tužioca, utvrđene su na bazi neposrednih saznanja poslodavca, pritužbi na rad zaposlenog od strane drugih radnika i samih klijenata. Na navedeno upozorenje tužilac se izjasnio navodeći da ništa od onoga što mu se stavlja na teret nije dokazano. Tužilac nije stupio na rad kod tužene, iako mu je rešenjem od 27.02.2018. godine to naloženo, niti se tuženoj javio nakon prijema tog rešenja. Rešenjem tužene od 27.04.2018. godine, utvrđeno je da tužiocu prestaje radni odnos po ugovoru o radu broj ...-.../... od 11.03.2017. godine, zbog ispunjenja uslova iz člana 179. stav 2. Zakona o radu, te je konstatovano da mu radni odnos prestaje danom donošenja rešenja, da će mu se sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koje je ostvario do prestanka radnog odnosa, isplatiti u roku od 30 dana od tog dana po podmirenju svih obaveza zaposlenog. U obrazloženju je navedeno da je tužiocu upućeno upozorenje 28.02.2018. godine, na koje se on izjasnio i ponovljena je sadržina upozorenja u pogledu pobijanih povreda radnih obaveza i kršenja radne discipline koje su tužiocu stavljene na teret, uz ukazivanje da je dana 27.02.2018. godine, rešenjem tužene naloženo tužiocu da se vrati na rad, što on nije učinio, niti je svoj izostanak opravdao.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva tužioca za utvrđenje nezakonitosti pobijanih rešenja tužene, jer tužilac nema pravni interes za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu broj ...-.../... od 02.02.2018. godine koje je tužena, svojim rešenjem od 27.02.2017. godine, stavila van snage pre podnošenja tužbe, a pošto je tužilac nesavesno i nemarno izvršavao svoje radne obaveze kod tužene, sledi da je neosnovan i njegov tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku ugovora o radu od 27.04.2018. godine.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 137/17), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze. U smislu odredbe člana 180. istog Zakona, poslodavac je dužan da, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog Zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilac je spavao na radnom mestu u toku radnog vremena, odbio je da postupi po nalogu stručnog lica i stavi oplate na viljuškar koji je transportovan (što predstavlja uobičajenu proceduru), na koji način je izazvao dodatne troškove poslodavcu, bez prethodnog ispitivanja pumpe viljuškara je u dva navrata poslao u servis tvrdeći da su pokvarene iako su bile ispravne i time izložio poslodavca dodatnim troškovima, tražio nove paknove za kočnice viljuškara iako su stari bili ispravni i trebalo ih je samo doštelovati. Upozorenje dostavljeno tužiocu pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, i rešenje o prestanku radnog odnosa, sadrže u tačkama od 1. do 21. datume i opise događaja iz kojih proizlaze činjenični navodi o učinjenim povredama radnih obaveza od strane tužioca, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su pobijana rešenja tužene zakonita, a tužbeni zahtev tužioca za njihov poništaj, neosnovan.

Navodima revizije tužioca pobija se pravilnost ocene dokaza što nije dozvoljeno, jer o tome koje će činjenice da uzme kao dokazane odlučuje sud, po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka u smislu odredbe člana 8. ZPP. S tim u vezi, ukazivanje tužioca u reviziji na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje je bez uticaja, pošto revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu koji se ne odnosi na postojanje i prestanak radnog odnosa, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca, u odnosu na preinačujući deo dozvoljena, u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, međutim, tužilac nema pravni interes za podnošenje revizije protiv tog dela pravnosnažne presude, dok je u preostalom delu, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija tužioca nedozvoljena.

Preinačujućim delom pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade isplati naknadu za februar 2018. godine i za period od 01.03.2018. godine do 14.03.2018. godine, sa pripadajućom zateznom kamatom i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka, što znači da je, tim delom, prvostepena presuda preinačena u korist tužioca, pa on nema pravni interes za podnošenje revizije, zbog čega je njegova revizija nedozvoljena, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 4. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozovljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3.), osim iz člana 404. ovog zakona. Na osnovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Tužbu radi utvrđenja i naknade štete, tužilac je sudu podneo 02.04.2018. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 51.599,80 dinara.

Potraživanje naknade štete nije statusni radni spor u kom je revizija uvek dozvoljena (zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa), pa kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je revizija tužioca, u tom delu, nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka tuženoj nisu priznati jer joj odgovor na reviziju nije bio potreban radi vođenja parnice, u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu trećem izreke, doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić