U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca B.J. iz B., čiji je punomoćnik N.N., advokat iz B., protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća “Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd“ iz Beograda, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6056/13 od 01.10.2014. godine, u sednici održanoj 08.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6056/13 od 01.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2772/12 od 11.06.2013. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonit aneks broj 1 broj 2/1080 od 26.04.2012. godine, kao i rešenje o otkazu ugovora o radu doneto od strane tuženog broj 17/189 od 17.05.2012. godine i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6056/13 od 01.10.2014. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda i odbijena je kao neosnovana žalba tužioca. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 … 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog i radio je na poslovima kontrolora u Službi za kontrolu voznih karata, a na osnovu ugovora o radu broj 2/774 od 22.06.2006. godine. Tuženi je 18.04.2012. godine doneo odluku kojom je usvojio Program rešavanja viška zaposlenih, prema kome su svi poslovi u Službi za kontrolu voznih isprava prestali da postoje. Kako su svi poslovi ukinuti, prestala je potreba za radom zaposlenih, pa je za njih 67 obezbeđena mera zapošljavanja - rad kod drugog poslodavca, a na osnovu sporazuma tuženog sa A.s.t. d.o.o. od 14.03.2012. godine. Prema navedenom sporazumu, zaposleni koji prihvate zaključenje aneksa ugovora o radu će zasnovati radni odnos kod A.s.t. d.o.o. na poslovima kontrolora voznih isprava, zbog čega je tuženi ponudio tužiocu zaključenje aneksa ugovora o radu od 26.04.2012. godine, a koju je tužilac primio i na istoj je zaokružio opciju da je prihvata. Zatim su tužilac i tuženi zaključili aneks broj 1 ugovora o radu broj 2/1080 od 26.04.2012. godine i prema njegovim odredbama tužilac će nakon potpisivanja aneksa zaključiti sa novim poslodavcem A.s.t. d.o.o. ugovor o radu na neodređeno vreme na poslovima kontrolora voznih isprava, a danom potpisivanja aneksa prestaju da važe odredbe ugovora o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim. Tuženi je potom doneo sporno rešenje od 17.05.2012. godine, a na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, kojim je tužilac proglašen viškom zaposlenih i kojim je obezbeđena mera zapošljavanja - rad kod drugog poslodavca. Tužilac je 21.05.2012. godine sa novim poslodavcem A.s.t. d.o.o. zaključio ugovor o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 179. tačka 9. u vezi sa članom 155. tačka 1. tačka 5. i članom 171. stav 1. tačka 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05), kada su odbili tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Takođe, odredbama članova 153-158 istog Zakona, propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja. Članom 155. stav 1. tačka 5. istog Zakona, propisano je da program sadrži mere za zapošljavanje, pored ostalih, rad kod drugog poslodavca. Odredbom člana 171. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada (aneks ugovora) ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5. ovog Zakona.

Prema Programu rešavanja viška zaposlenih koji je doneo tuženi svi poslovi u Službi za kontrolu voznih isprava su ukinuti, pa je prestala potreba za radom zaposlenih, a za njih 67, među kojima je i tužilac, obezbeđena je mera za zapošljavanje - rad kod drugog poslodavca. Ova mera je i realizovana 21.05.2012. godine zaključivanjem ugovora o radu između tužioca i A.s.t. d.o.o., pošto je prethodno tuženi zaključio aneks ugovora o radu sa tužiocem i doneo rešenje o otkazu ugovora o radu, a po kojem je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog sa danom 20.05.2012. godine. Saglasno navedenom, a imajući u vidu i citirane odredbe Zakona o radu, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su osporeni akti zakoniti i da nisu povređena prava tužioca.

Neosnovano tužilac revizijom ukazuje da je na njegovu štetu povređena odredba člana 158. Zakona o radu, tako da mu nije isplaćena otpremnina, a utvrđeno je da je višak zaposlenih. Odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. istog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu. Tuženi je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneo na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu, a otpremninu mu nije isplatio, što nije sporno. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda takvim postupanjem tuženi nije povredio odredbu člana 158. stav 1. Zakona o radu. Ovo sa razloga što je otpremnina novčana naknada koju poslodavac isplaćuje zaposlenom radi gubitka zarade do čega dolazi bez krivice zaposlenog, kada prestane potreba za poslovima koje je radio i zbog toga se otkaže ugovor o radu. Stoga je namena otpremnine da se zaposlenom obezbedi finansijska podrška u međurazdoblju između prestanka jednog i početka drugog radnog odnosa. U konkretnom slučaju, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog zbog prestanka potrebe za njegovim radom, ali mu je upravo tuženi obezbedio meru zapošljavanja - rad kod drugog poslodavca. Na taj način tužiocu je obezbeđen kontinuitet radnog odnosa, pa iako je došlo do promene poslodavca nije došlo do gubitka zarade (kod tuženog je radni odnos prestao 20.05.2012. godine, a sa novim poslodavcem A.s.t. d.o.o. je radni odnos zasnovan 21.05.2012. godine) i zbog toga tužiocu ne pripada otpremnina predviđena članom 158. Zakona o radu.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.