Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja iz svih zakonom predviđenih razloga, sa predlogom da se o reviziji odlučuje i primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da je u ovoj situaciji revizija dozvoljena, jer je drugostepeni sud ukinuo presudu prvostepenog suda i odbacio tužbu, kada je odlučivao o žalbi tuženog protiv presude kojom je tužbeni zahtev tužilje usvojen (zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.06.2020. godine).

Ispitujući pobijano rešenje u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na određeno vreme Ugovorom o radu od 03.10.2000. godine na radnom mestu „medicinska sestra“ za koji je bila predviđena srednja stručna sprema. Odlukom tuženog od 18.12.2000. godine tužilja je primljena u radni odnos na neodređeno vreme na istim poslovima. U postupku sprovođenja rešenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 01.11.2006. godine tuženi je 26.02.2018. godine doneo novi pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova (stupio na snagu 27.07.2018. godine) kojim nije predviđeno radno mesto „medicinska sestra“. Na osnovu ovog pravilnika tuženi je 17.07.2018. godine tužilji dostavio pisanu ponudu za zaključivanje aneksa ugovora o radu za premeštaj na radno mesto „pomoćnog radnika u kuhinji – servirke“ za koji se zahtevala srednja stručna sprema i dva izvršioca, a trenutno je bio zaposlen samo jedan. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog od 19.04.2006. godine pod tačkom 10. bilo je sistematizovano radno mesto „medicinski zdravstveni radnik“ za koje su propisani uslovi bili srednja ili viša medicinska škola i jedna godina radnog iskustva sa IV/VI stepen stručne spreme, dok je pod tačkom 12. sistematizovano radno mesto „servirka“ sa uslovima srednja stručna sprema (III stepen) i jedna godina radnog iskustva. Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 26.02.2018. godine više nije bilo sistematizovano radno mesto „medicinski zdravstveni radnik“, a za sistematizovano radno mesto „pomoćni kuvar“, od uslova je bilo predviđeno srednje obrazovanje bez navođenja stepena stručne spreme. Takođe, uredbom o katalogu radnih mesta u javnim službama i drugim organizacijama u javnom sektoru utvrđen je popis radnih mesta, njihovi nazivi, opšti/tipični opisi i zahtevi za njihovo obavljanje, pa između ostalog za radno mesto „pomoćni kuvar“ predviđeni su uslovi srednje obrazovanje, izuzetno osnovno obrazovanje i radno iskustvo na tim poslovima stečeno do dana stupanja na snagu ove uredbe.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev kao osnovan smatrajući da poslodavac pored toga što ima diskreciono ovlašćenje da vrši premeštaj zaposlenih sa jednog na drugo radno mesto, ukoliko se za to ukažu stvarne potrebe i ispune potrebni uslovi, mora da vodi računa i da zaposlenom ponudi drugi odgovarajući posao. Prema shvatanju ovog suda, tuženi je dao manje prava tužilji od prava predviđenih Zakonom o radu koji za premeštaj propisuje da isti mora biti u skladu sa vrstom i stepenom stručne spreme utvrđenim ugovorom o radu i radnim sposobnostima zaposlenoga, kada je ponudio tužilji radno mesto „pomoćnog radnika u kuhinji – servirke.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog primenom odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu odbacio tužbu kao neblagovremenu. Ocenio je da tužba za utvrđenje ništavosti Aneksa ugovora o radu nije blagovremena iz razloga što je podneta po proteku roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, s obzirom da je tužilji pobijani aneks dostavljen u julu 2018. godine, a da je tužbu podnela po isteku prekluzivnog roka dana 11.06.2021. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, osnovan je revizijski navod da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Imajući u vidu sve okolnosti slučaja, Vrhovni sud nalazi da je zbog pogrešnog pravnog shvatanja drugostepenog suda u pogledu blagovremenosti tužbe, izostalo utvrđenje relevantnih činjenica na okolnost zakonitosti osporenog aneksa, a od čega zavisi i odluka o vraćanju tužilje na odgovarajući posao i pravilna primena materijalnog prava o tužbenim zahtevima.

Odredbom člana 9. stav 2. Zakona o radu, propisano je da su pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog – ništave.

Članom 11. stav 1. istog zakona, propisano je da se ništavost odredaba ugovora o radu utvrđuje pred nadležnim sudom, a prema stavu 2. istog člana, pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva.

U pogledu ocene blagovremenosti tužbe za utvrđivanje ništavosti odredaba ugovora o radu, po oceni Vrhovnog suda, ne primenjuje se rok od 60 dana propisan odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), već odredba člana 11. Zakona o radu, kojom je izričito i imperativno propisano da pravo da se zahteva utvrđenje ništavosti odredbi ugovora o radu, pa i aneksa, ne zastareva. Stanovište da pravo na isticanje ništavosti neke odredbe člana ugovora o radu (aneksa) nije ograničeno rokom iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, zasniva se i na odredbama člana 103. – 110. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu sve navedeno, saglasno revizijskim navodima, nema prekluzije za podnošenje tužbe sa takvim tužbenim zahtevom, odnosno stranka može uvek tražiti zaštitu svog prava pred sudom, budući da pravo na utvrđivanje ništavosti (odredbe ugovora o radu ili aneksa) ne zastareva, a što proizlazi i iz zaključka Vrhovnog kasacionog suda od 12.10.2021. godine. Ovu imperativnu normu Zakona o radu (član 11. stav 2) po kojoj „pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva“, nemoguće je tumačiti na bilo koji drugi način, s pozivom na bilo koje odredbe uključujući i odredbe Zakona o radu kao specijalnog propisa.

Imajući u vidu sve navedeno, tužba za utvrđenje ništavosti odredaba ugovora o radu, pa i njegove izmene i dopune (aneks), može se podneti nezavisno od roka za podnošenje tužbe u radnom sporu iz člana 195. stav 2. Zakona o radu i ne treba je vezivati za prekluzivni rok u situaciji kada zaposleni traži utvrđivanje ništavosti, na osnovu odredbe člana 9. stav 2. navedenog zakona.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ukinuo drugostepenu presudu, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će, imati u vidu napred izloženo, doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković