Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac, Branka Stanića, dr Dragiše B. Slijepčevića i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih AD ''BB'' ... i AD za ... ''VV'' iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 984/2019 od 18.04.2019. godine, u sednici održanoj 15.11.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 984/2019 od 18.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 984/2019 od 18.04.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 286/2017 od 06.12.2018. godine i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 286/17 od 06.12.2018. godine, odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtev i alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud obaveže tužene da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada (za period od oktobra 2014. godine do avgusta 2015. godine) i naknade troškova za regres za godišnji odmor (za period od septembra 2014. godine do avgusta 2015. godine), solidarno isplate iznose i zakonsku kamatu na način bliže određen u izreci; a određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 984/2019 od 18.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 286/17 od 06.12.2018. godine. Zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka je odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Prvotuženi je podneo odgovor na reviziju.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda, na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u pravom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod prvotuženog bio u radnom odnosu po zaključenom ugovoru o radu sa aneksima do septembra 2015. godine, kada je zbog statusnih promena njegov ugovor o radu prenet kod drugotuženog. Tuženi „VV“ A.D. je kao poslodavac preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „BB“ A.D. Tužilac je obavljao poslove ... kod pravnog prethodnika tuženih još od 1982. godine, po ugovoru o radu na neodređeno vreme, a potom po osnovu zaključenih aneksa ugovora o radu. Zaključenjem Aneksa ugovora o radu od 28.08.2015. godine, počeo je da radi kod drugotuženog 01.09.2015. godine, na poslovima ... . Na platnim listićima za tužioca u spornom periodu poslodavac nije iskazivao obračun toplog obroka i regresa. Veštačenjem od strane veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast visina naknade za ishranu u toku rada i za regres za godišnji odmor je obračunata u dve varijante. Prva varijanta je data po odredbama Kolektivnog ugovora prvotuženog („Sl. glasnik br. 37/1995“) sa izmenama i dopunama objavljenim u „ Sl. glasniku br. 7/2000“. Druga varijanta je data primenom Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ broj 50/2008, 104/2008, 8/2009). U nalazu je navedeno da tuženi nije dostavio strukturu vrednosti jednog radnog časa, tako da nije bilo moguće utvrditi da li su u zaradu ušli i topli obrok i regres, a uvidom u isplaćene zarade je utvrđeno da nakon stupanja na snagu Aneksa Kolektivnog ugovora broj 4 od 08.08.2006. godine, tužiocu nije povećana zarada.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan jer iz normativnog rešenja poslodavca proizilazi da je za utuženi period u skladu sa opštim aktom poslodavca tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade, poslodavac obračuno i isplaćivao i naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a da propust poslodavca da u obračun zarade iskaže i podatke po ovim osnovima ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade za ishranu i za regres tužiocu nisu isplaćeni. Odluku su zasnovali na odredbi člana 55. Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik ... “ broj 4/15) koji je važio u jednom delu utuženog perioda. Ocenili su da ugovor o radu sa pripadajućim aneksima koje je tužilac zaključio sa tuženim i Kolektivni ugovor (KU) tuženog ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već je odredbom KU kao opštem aktu, propisano da se oni uračunavaju u cenu radnog časa. Zaključili su da je tužilac prema odredbi člana 57. st. 1. i 2. Kolektivnog ugovora tuženog iz 2015. godine, naknadu troškova za ishranu u toku rada i na regres ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova i da ne može posebno da ostvari pravo na naknadu tih troškova. Navedeno je i da u konkretnom slučaju nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada, a da se Opšti kolektivni ugovor i Pojedinačni kolektivni ugovor (na osnovu kojih je veštak izračunao potraživanje tužioca u dve varijente za utuženi period od februara 2014. godine, zaključno sa septembrom 2017. godine), ne mogu primeniti, jer nijedan nije bio na pravnoj snazi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u pobijanoj odluci zbog pogrešne primene materijalnog pravo činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13 i 75/14) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onog koji je predviđen opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije sudu dostavio takvu odluku, a ni sudskom veštaku radi izrade nalaze i maišljenja što upućuje na zaključak da takvu odluku nije ni doneo.

Vlada Republike Srbije, Sindikat ..., Nezavisni sindika ... i generalni direktor javnog ... „...“ su 30.11.2002. godine zaključili Kolektivni ugovor za javno preduzeće „BB“ („Službeni glasnik RS“ broj 84/2002, 108/2004, 112/2008, 45/2009, 70/2010). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik ...“ broj 4/06) je propisivao: da se član 57. KU menja i glasi: „da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli- decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Kolektivnim ugovor za „BB“ A.D („Službeni glasnik RS“ broj 4 od 24.03.2015. godine) je propisano da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih se primenjuju od 01.02.2015. godine. Članom 57. je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručn spremu. Prema tome, ne može se prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, a bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, a što nije pravilno.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalo pravo kada su zaključili da tužiocu ne pripada pravo na naknadu za topli obrok i regres u utuženom periodu.

Međutim, nema uslova da se preinače nižestepene presude jer prvostepeni sud nije prihvatio ni jednu od dve varijante obračuna koju je veštak izneo u nalazu i mišljenju, pa nije utvrdio u činjeničnom stanju koliko iznosi naknada za topli obrok i za regres za godišnji odnor u utuženom periodu ni po jednoj varijanti. U obrazloženjeu presude je samo naveo da je tužilac primarni tužbeni zahtev postavio u skladu sa prvom varijantom nalaza veštaka, a da je eventualni tužbeni zahtev postavio u skladu sa drugom verijantom. Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu čl. 8 ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje te će navesti razloge iz kojih prihvata jednu od ponuđenih varijanti.

Kako je zbog pogrešne primene materijalog prava, činjenično stanje u pogledu visine traženih naknada ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić