U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragoljub Martinović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Janeckov, advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2423/16 od 29.08.2016. godine, u sednici veća održanoj 23.02.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2423/16 od 29.08.2016. godine, tako što se odbija žalba tužioca i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1321/2013 od 18.01.2016. godine.

Obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara (dvanaesthiljadadinara).

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1321/2013 od 18.01.2016. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha iznos od 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, te je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 62.900,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 2423/16 od 29.08.2016. godine delimično usvojio žalbu tužioca i prvostepenu presudu preinačio u pobijanom odbijajućem delu odluke o glavnom zahtevu za iznos od 130.000,00 dinara sa kamatom, pa se tuženi obavezuje da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 130.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od prvostepenog presuđenja pa do konačne isplate; preinačena je i odluka o troškovima postupka u usvajajućem i odbijajućem delu, tako što je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka odbijen kao neosnovan u celosti, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka delimično usvojen i tuženi obavezan da po ovom osnovu tužiocu isplati iznos od 79.980,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od prvostepenog presuđenja pa do konačne isplate, a preostali deo zahteva tužioca po ovom osnovu u iznosu od 31.200,00 je odbijen kao neosnovan. Žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda je potvrđena u ostalom pobijanom odbijajućem delu odluke o glavnom zahtevu za iznos od 270.000,00 dinara sa kamatom. Tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 36.800,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, raspoređen na poslove radnika obezbeđenja po osnovu ugovora o radu od 23.08.2007. godine, a na osnovu odluke tuženog o privremenom rasporedu, radio je i na poslovima pratilac novca. Dana 20.12.2012. godine tužilac je upravljao blindiranim vozilom za pratnju novca i sa njim u vozilu su bila još dva pratioca. Na putu od ... ka ... dogodio se pokušaj razbojništva, na taj način što je vozilo sa dva maskirana napadača preprečilo put ispred vozila kojim je tužilac upravljao i sa oružjem u ruci pokušali su da otvore vrata tužioca, pa kako im to nije uspelo, jedan od njih je ispalio tri metka u staklo na vratima koje je elastično i koje je tužioca ispod pazuha leve ruke udarilo. Potom je tužilac počeo da vozi unazad, u skladu sa obukom koju je prošao, a napadači su pucali u gume i potom se svojim vozilom udaljili sa lica mesta. Tužilac je kod tuženog prošao obuku za rukovanje vatrenim oružjem i obuku za sprečavanje razbojništva. Obučen je za poslove transporta vrednosnih pošiljki i osposobljen za bezbedan i zdrav rad na poslovima na koje je raspoređen. Utvrđeno je da ni tužilac, a ni pratioci u vozilu do napada nisu primetili ništa sumnjivo. Zbog navedenog događaja, tužilac je trpeo strah čiji intenzitet se smanjivao protekom vremena, a koji je prešao u depresivni poremećaj.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo po osnovu objektivne odgovornosti na osnovu člana 173. i 174. ZOO, zbog čega je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca izveo suprotan pravni zaključak. Svoju odluku obrazlaže navodima da odgovornost od opasne delatnosti se ne temelji na krivici nego na stvarnom riziku i ista je objektivne prirode i da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete dovoljno je samo da dokaže da je pretrpeo štetu i da ona potiče od opasne delatnosti.

Pravno stanovište drugostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravilno.

U konkretnom slučaju, zahtev tužbe zasnovan je na objektivnoj odgovornosti tuženog na osnovu člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti počiva na uzročnosti između upotrebe opasne stvari, odnosno vršenja opasne delatnosti i nastale štetne posledice, a odsustvo takve uzročnosti isključuje odgovornost za nastalu štetu od opasne stvari, odnosno opasne delatnosti u smislu odredbe člana 177. ZOO.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, šteta nastala za tužioca nema svoj uzrok u kritičnom događaju. Naime, tužilac je zbog poslova iz opisa svog radnog mesta sa povećanim rizikom za nastanak štete, obučen da u slučaju razbojništva na najefikasniji način obezbedi novac. Upoznat je sa važećim uputstvima, pravilnicima i procedurama, a prilikom transporta korišćeno je blindirano vozilo. Na taj način, tuženi je u svemu postupio u cilju sprečavanja napada pri čemu nije mogao štetnu radnju da predvidi, spreči niti otkloni.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilno pravno shvatanje prvostepenog suda o nepostojanju zakonitog i pravnog osnova odgovornosti tuženog za nastalu štetu i isplatu tražene naknade.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP, je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu su priznati troškovi revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara za pisanje revizije od strane advokata, koliko je to u reviziji i traženo, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić