Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ... – selo ..., koga zastupa Zoran Panić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 broj 2069/16 od 09.06.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 25.10.2018. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 broj 2069/16 od 09.06.2017. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 broj 1830/13 od 22.06.2015. godine, ispravljena rešenjem P1 broj 1830/13 od 25.04.2016. godine, u prvom, drugom i trećem stavu izreke i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 broj 1830/13 od 22.06.2015. godine, ispravljenom rešenjem P1 broj 1830/13 od 25.04.2016. godine, prvim stavom izreke, naloženo je tuženom da tužiocu na ime naknade štete, izgubljene dobiti za period od 01.04.1998. godine do 31.03.2013. godine isplati ukupno iznos od 4.562.541,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos, od dospelosti do isplate. Drugim stavom izreke, naloženo je tuženoj da izvrši obračun i uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u ime i za račun tužioca kod RF PIO za utuženi period. Trećim stavom izreke, naloženo je tuženoj da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 368.200,00 dinara. Četvrtim stavom izreke, odbijen je zahtev tužioca za oslobođenje plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 broj 2069/16 od 09.06.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 broj 1830/13 od 22.06.2015. godine ispravljena rešenjem P1 broj 1830/13 od 25.04.2016. godine, u prvom, drugom i trećem stavu izreke.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz člana 408.Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“,br.72/11...55/14), i utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu policajca u SUP-u u ..., sve do aprila meseca 1998. godine kada mu je prestao radni odnos. U spornom periodu, dana 11.03.1997. godine protiv tužioca je podneta disciplinska prijava zbog učinjene teže povrede radne obaveze na dan 10.03.1997. godine iz člana 50. stav 1. tačka 7. Zakona o unutrašnjim poslovima. Odluku disciplinskog suda MUP-a od 16.05.1997. godine tužilac je oglašen krivim jer je dana 10.03.1997. godine u 21,00 čas na autobuskoj stanici u ... narušio javni red i mir u alkoholisanom stanju čime je učinio težu povredu radne obaveze i dužnosti – ponašanja koje šteti ugledu službe i narušava međuljudske odnose u MUP iz člana 50. tačka 7. Zakona o unutrašnjim poslovima i izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Viši disciplinski sud MUP –a je odlukom od 20.02.1998. godine tužiočevu žalbu protiv ove odluke odbio kao neosnovanu i potvrdio odluku prvostepenog disciplinskog suda. Disciplinski postupak trajao je duže od šest meseci, a manje od jedne godine. Tužilac je poučen da protiv drugostepene disciplinske odluke može podneti tužbu nadležnom sudu u roku od 15 dana, što je učinio. Parnični postupak koji je pokrenut po ovoj tužbi nije okončan pravnosnažno do 30.06.2000. godine, kada je u „Sl. listu SRJ“, objavljena Odluka Saveznog Ustavnog suda o poništenju odredbe člana 55. stav 2. Zakona o unutrašnjim poslovima, zbog nesaglasnosti sa pravilom o zastarelosti iz člana 59. Zakona o osnovama radnih odnosa („Sl. list SRJ“, br.29/96). Postupak je zbog toga pravnosnažno okončan tek 27.09.2011. godine. Naime, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 broj 2029/10 od 09.06.2010. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonita odluka disciplinskog suda od 16.05.1997. godine i odluka Višeg disciplinskog suda od 22.02.1998. godine i da se tužilac vrati na rad. Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 broj 2759/10 od 27.09.2011. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda od 09.06.2010. godine. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 broj 7/12 od 26.04.2012. godine, preinačene su presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 broj 2759/10 od 27.09.2011. godine i presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 broj 2029/10 od 09.06.2010. godine i poništene su kao nezakonite odluke disciplinskog suda MUP-a od 16.05.1997. godine i Višeg disciplinskog suda MUP-a od 20.02.1998. godine i naloženo je tuženoj da tužioca reintegriše u proces rada. Drugim stavom izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 101.000,00 dinara. Posle donošenja odluke Vrhovnog suda od 26.04.2012. godine, tužilac se dana 25.01.2013. godine obratio tuženoj sa predlogom za mirno rešenje spora i obeštećenje propisanom članom 193. stav 1. ZPP, ali mu po ovom predlogu nije ništa isplaćeno.

Rešenjem direktora policije od 15.03.2013. godine tužilac je vraćen na rad i raspoređen na radno mesto policajca u Policijskoj stanici u ..., počev od 01.04.2013. godine. U radnoj knjižici tužilac zaključno sa 13.04.1998. godine nema evidentiran radni staž kod drugih poslodavaca, a kod Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala ... – Ispostava ..., tužilac je evidentiran kao nezaposleno lice u periodu od 29.03.2006. godine do 31.03.2013. godine. Po prestanku radnog odnosa tužilac je otišao u selo ... gde je rođen i ima kuću i poljoprivredno imanje, da bi prehranio porodicu radio je u nadnici, ali mu dnevnice nikada nisu isplaćene. Veštačenjem preko veštaka aktuara utvrđena je visina izgubljene zarade tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO i člana 164. i člana 196. Zakona o radu – ZOR zaključili da tužiocu pripada pravo na naknadu materijalne štete, izgubljene zarade za ceo utuženi period od 01.04.1998. godine do 31.03.2013. godine.

Tužena je u postupku istakla prigovor podeljene odgovornosti iz člana 192. ZOO i navela da je tužilac u celom utuženom periodu bio u obavezi da aktivnim činjenjem pokuša da štetu umanji. Nižestepeni sudovi nisu prihvatili prigovor podeljene odgovornosti, pozivajući se na odluku Ustavnog suda Už br.7075/12 od 26.02.2015. godine u kojoj stoji da u radnim sporovima po zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza nema mesta primeni Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 192. ZOO, jer se kao poseban zakon primenjuje Zakon o radu i to član 191. ZOR. Prema obrazloženju Odluke Ustavnog suda, Zakon o radu u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, odnosno upućujuću normu, o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima i to konkretno pravnog pravila o podeljenoj odgovornosti.

Zakon o obligacionim odnosima je osnovni zakon u odnosu na Zakon o radu koji je poseban zakon i na to upućuje odredba člana 164. ZOR. Ovom normom propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu i štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Reč zakonom u konkretnom slučaju, upućuje na Zakon o obligacionim odnosima koji u članu 155. definiše pojam štete a u članu 192. i 195. obim odgovornosti za naknadu štete i uspostavu pređašnjeg stanja.

Odredba člana 164. ZOR, u vezi sa odredbom člana 192. ZOO, ne oslobađa tužioca eventualne odgovornosti zbog propuštanja da umanji štetu ostvarivanjem zarade od automehaničarskog zanata ili obavljanja poljoprivredne delatnosti. Eventualno propuštanje da smanji štetu predstavlja doprinos tužioca nastanku štete, odnosno povećanju njenog obima i visine, što nije osnov za isključenje odgovornosti tužene za štetu ali je osnov za utvrđivanje podeljene odgovornosti u smislu člana 192. ZOO.

Kako od ovih spornih pitanja zavisi visina naknade štete u vidu izmakle koristi koja evidentno pripada tužiocu u smislu člana 189. stav 2. i 3. ZOO i 164. i 191. ZOR, to su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U nastavku postupka nižestepeni sudovi raspraviće činjenice koje u dosadašnjem postupku nisu utvrđene na koje je ukazao revizijski sud i potom doneti novu, pravilnu odluku.

Na osnovu izloženog Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, doneo odluku kao u izreci rešenja.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka na osnovu člana 165. stav 3. ZPP, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić