Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o isplati na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu naknade za rad u smenama, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev osnovan, a tužena obavezana da utvrđenu razliku plati tužiocima. Pobijana odluka doneta je u skladu sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda o pravu tužioca na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, načinu obračuna i visini tražene razlike. Imajući u vidu izneto, kao i da tužena uz reviziju nije dostavila pravnosnažne sudske odluke u kojima je izraženo drugačije pravno stanovište, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate razlike u zaradi, podneta je 07.07.2016. godine, a podneskom od 25.02.2020. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ceni se u odnosu na svakog tužioca pojedinačno. S obzirom da oni nisu jedinstveni i nužni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, pobijana vrednost spora u odnosu na tužioca AA je 92.043,62 dinara, u odnosu na tužioca BB je 92.387,39 dinara, a u odnosu na tužioca VV je 77.614,61 dinara. Ovi pojedinačni iznosi, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavljaju dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP..

Na osnovu člana 413. ZPP, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić