Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilja neosnovano u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom nepravilnom ocenom dokaza, u smislu odredbe člana 8.istog Zakona, imajući u vidu da je drugostepena presuda doneta u sednici veća, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, što isključuje primenu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po struci diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i u radnom odnosu je kod tuženog, počev od 05.10.1992. godine. U periodu od 2002.godine do 2015.godine bila je raspoređena na poslovima rukovodioca Službe za pravne i kadrovske poslove u radnoj jedinici ''BB'', sa koeficijentom zarade od 3.630. Stupanjem na snagu Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 01.10.2015. godine, došlo je do organizacionih promena, tako što je formirana regionalna radna jedinica „VV'' od dotadašnje tri radne jedinice, dok je radna jedinica ''BB'' postala područna jedinica višeg ranga ''BB' u okviru regionalne radne jedinice ''VV'' i time dobila niži organizacioni oblik i niži nivo ovlašćenja od onih koje je imala pre reorganizacije. Samim tim, određeni broj rukovodećih zaposlenih je dobio ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu u skladu sa postojećim radnim mestima u novoj organizaciji. Služba za pravne i kadrovske poslove u RJ ''BB'', kao organizacioni deo, je prestala da postoji, a rukovodioci službi u područnim jedinicama premešteni su na poslove rukovodilaca odeljenja sa koeficijentom 3.175. Tužilja je premeštena na poslove rukovodioca odeljenja za zajedničke poslove koji su bili odgovarajući za njenu stručnu spremu. Novim izmenama od 01.04.2016. godine u područnim jedinicama su, umesto odeljenja, formirana samostalna odeljenja, pa je tuženi dostavio tužilji ponudu za premeštaj od 22.03.2016. godine, koju je tužilja prihvatila i potpisala saglasnost za zaključenje aneksa ugovora o radu od 22.03.2016. godine, kojim je raspoređena na poslove glavnog saradnika sa koeficijentom od 3.090. Tužilja nije sporila zakonitost tog aneksa. Zbog nemogućnosti dobre poslovne saradnje i nepoštovanja autoriteta svojih rukovodilaca, tužilja nije napredovala. U periodu od 1995. godine do 2000. godine tužilja je, prema sopstvenoj tvrdnji, bila član Demokratske stranke, a posle toga nije bila član nijedne političke stranke, niti je bila politički angažovana u bilo kojoj stranci. Sve do 2015.godine ona je obavljala poslove rukovodioca službe za pravne i kadrovske poslove u radnoj jedinici ''BB'', pre organizacionih promena usled kojih je ova radna jedinica dobila niži organizacioni oblik, a zaposleni niži nivo ovlašćenja. Tuženi je pružio dokaze da razlozi zbog kojih tužilja kasnije nije napredovala na neko od rukovodećih pozicija, nisu posledica njenog ranijeg političkog angažovanja, već činjenice da nije postojala dobra poslovna saradnja između tužilje i ostalih rukovodilaca, čije autoritete ona nije priznavala gotovo svakodnevno izazivajući svađu sa svojim rukovodiocem, jer tužilja smatra da u poslovima pravne struke ima najviše iskustva i da je najstručnija u odnosu na ostali rukovodeći kadar kod tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilja nije dokazala da je po osnovu političkog opredeljenja vršena njena diskriminacija, pa i diskriminacija koja se odnosi na napredovanje u službi, a pošto ne postoje bilo koja druga lična svojstva na strani tužilje koja su propisana kao diskriminacija ili diskriminatorsko postupanje, a ni lična svojstva koja nisu izričito propisana zakonom a koja bi mogla da predstavljaju diskriminaciju, tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete, kako nematerijalne tako i materijalne, je odbijen. Po mišljenju nižestepenih sudova, činjenica da je tužilja ispunjavala formalne uslove za radna mesta vodećeg saradnika i rukovodioca odeljenja, ali da do njenog raspoređivanja na ta mesta nije došlo zbog diskrecionog prava direktora da odluči kome će od zaposlenih radnika, koji ispunjavaju formalne uslove, da poveri određene poslove, ne znači postojanje diskriminacije, jer da bi postojala diskriminacija nije dovoljno da postoji samo različito postupanje prema tužilji u odnosu na druge zaposlene, već je potrebno da se to različito postupanje čini na osnovu nekog ličnog svojstva, što u ovom slučaju nije dokazano.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije (''Službeni glasnik RS'', br. 22/09) i Zakonom o radu. Prema članu 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje, pod jednakim uslovima, svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku zaštitu na radu i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana, uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju, bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu. Zakon o zabrani diskriminacije, u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi ''diskriminacija'' i ''diskriminatorsko postupanje'' označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Takođe, na osnovu odredbe člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

U konkretnom slučaju, tužilja tvrdi da je je diskriminisana jer su na radna mesta rukovodioca odeljenja i na mesta vodećih saradnika raspoređivani zaposleni sa manje radnog iskustva nego što je njeno i sa nižim kvalifikacijama, a to obrazlaže činjenicom da je ona u periodu od 1995. godine do 2000. godine bila član Demokratske stranke. Međutim, upravo je u tom periodu tužilja, sve do 2015.godine, obavljala poslove rukovodioca Službe za pravne i kadrovske poslove u radnoj jedinici ''BB'', što znači da njeno članstvo u političkoj stranci nije bilo smetnja da obavlja poslove rukovodioca kod tužene. Takođe je tuženi dokazao da tužilja, nakon organizacionih promena, nije napredovala u službi, jer nije postojala dobra poslovna saradnja između nje i ostalih rukovodilaca, a ne zbog nekog ličnog svojstva tužilje koje bi bilo osnov za postojanje diskriminacije.

S obzirom na izloženo, neosnovani su navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, pošto iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tuženi neopravdano stavio tužilju u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema tužilji, pa je njen tužbeni zahtev za naknadu, kako nematerijalne tako i materijalne štete, pravilno odbijen.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić