Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana zbog pogrešno primenjenog materijalnog prava. Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog prvi put zasnovala radni odnos na određeno vreme ugovorom o radu počev od 15.06.2009. godine do povratka zaposlenog sa odsluženja vojnog roka. Po povratku zaposlenog tužilji je prestao radni odnos rešenjem tuženog od 01.03.2010. godine. Posle toga, tužilja je sa tuženim više puta zaključivala ugovore o radu na određeno vreme i to ugovor od 02.03.2010. godine na period od tri meseca zbog povećanog obima posla, koji je prestao rešenjem tuženog od 15.06.2010. godine. Zatim je zaključila nov ugovor o radu na određeno vreme na period od šest meseci počev od 14.06.2010. godine, koji joj je prestao rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu od 31.12.2010. godine. Potom je zaključila novi ugovor o radu na odeređeno vreme 21.12.2010. godine, na period od šest meseci od 04.01. do 14.06.2011. godine, zbog privremenog povećanja obima posla, koji joj je otkazan rešenjem tuženog od 15.06.2011. godine zbog isteka roka na koji je zaključen. Nakon toga je ponovo zaključila ugovor o radu na određeno vreme na period od šest meseci od 15.06. do 31.12.2011. godine, koji joj je prestao rešenjem tuženog od 28.12.2011. godine. Zatim je zaključila ugovor o radu kojim je zasnovala radni odnos na određeno vreme na 12 meseci u periodu od 04.01. do 31.12.2012. godine, koji je otkazan pobijanim rešenjem tuženog br. 01-118-27/2012-167 od 29.11.2012. godine, zbog isteka vremena na koji je zaključen. Utvrđeno je da je tužilja sve ovo vreme radila na istim poslovima višeg referenta za ostvarivanje prava iz zdravstvenog osiguranja i matičnu evidenciju, da je tužilji radni odnos kod tuženog trajao ukupno oko tri godine i šest meseci i da nije bilo prekida rada dužih od 30 dana, odnosno da je najduži period prekida iznosio tri dana. Nakon isteka roka trajanja svakog pojedinačnog ugovora zaključenog na određeno vreme, tuženi je donosio rešenja o otkazu ugovora o radu protiv kojih tužilja nije podnosila tužbe radi zaštite svojih prava.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava zaključio da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za takozvani preobražaj radnog odnosa iz određenog u neodređeno vreme, na osnovu člana 37. stav 4. Zakona o radu jer je tužilja oko tri ipo godine kontinuirano radila na istim poslovima i da je po isteku svakog pojedinačnog ugovora o radu zaključenog na određeno vreme nastavljala sa radom na istovrsnim poslovima i to bez prekida dužeg od 30 radnih dana u smislu stava 2 iste zakonske odredbe. Tako da je nakon zaključenja poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, nastavila da radi preko pet radnih dana po isteku roka iz prethodno zaključenog ugovora, zbog čega je radni odnos koji je zasnovala na određeno vreme u trajanju dužem od 12 meseci, postao radni odnos na neodređeno vreme u smislu citirane zakonske odredbe. Zbog toga je usvojio njen tužbeni zahtev i za poništaj otkaza pobijanog poslednjeg ugovora o radu zaključenog na određeno vreme i obavezao tuženog da je vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio navedenu prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje u celosti, smatrajući da je tužilja izgubila pravo na sudsku zaštitu na osnovu člana 37. stav 4. Zakona o radu jer je propustila da zatraži poništaj ranijih rešenja o otkazu ugovora o radu, odnosno o prestanku radnog odnosa donetih po isteku vremena na koje su zaključivani, pa su ista postala pravosnažna. U takvoj situaciji postojanja pravosnažnih rešenja o prestancima radnog odnosa na određeno vreme, drugostepeni sud zaključuje da tada više nema kontinuiteta u trajanju radnog odnosa dužeg od 12 meseci, da bi tužilja po isteku obavljanja rada preko tog zakonskog roka, stekla pravo iz člana 37. stav 4. u vezi stava 1. Zakona o radu.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda se po nalaženju ovoga suda ne može prihvatiti jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, kada je utvrđeno da je tužilja radila na istovrsnim poslovima kontinuirano, po ugovorima na određeno vreme zaključivanim radi povećanja obima posla (osim prvog ugovora koji je bio zaključen do povratka privremeno odsutnog zaposlenog) što znači počev od 02.03.2010. godine, pa je do donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu od 29.11.2012. godine očigledno proteklo više od 12 meseci neprekidnog rada na istim poslovima (odnosno sa prekidom koji je trajao najviše tri dana), u smislu člana 37. stavovi 1 i 2. Zakona o radu. Nastavljajući sa radom najmanje pet radnih dana po isteku ugovora o radu zaključenog na određeno vreme od 15.06.2011. godine (na period od šest meseci), čijim istekom je doneto pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu; tužilja je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. stav 4. Zakona o radu. Ovo iz razloga što je odredba člana 37. stav 1. u vezi stava 2. istog Zakona imperativna i ne pravi nikakvu distinkciju u pogledu pravnih posledica trajanja takvog radnog odnosa, zavisno od toga da li su donošena rešenja o prestanku radnog odnosa, po isteku roka na koji je zaključen. Zato po nalaženju ovoga suda formalna pravosnažnost rešenja kojima je prestao radni odnos istekom roka za koji je ugovor zaključen (radni odnos na određeno vreme) ne isključuje primenu imperativne odredbe člana 37. stavovi 1, 2 i 4. Zakona o radu, u situaciji kada radni odnos na određeno vreme traje duže od 12 meseci, protivno uslovima iz citirane zakonske odredbe.

Pravilno je doneta i odluka o troškovima postupka na osnovu čl. 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pa je i ona potvrđena.

Iz izloženog razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Predrag Trifunović,s.r.