Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3403/21 od 18.01.2022. godine odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, drugom, trećem i petom izreke. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...10/23) - ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revizijom ukazuje, po članu 407. stav 1. ZPP, ne predstavlja razlog zbog koga se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, radio kod tuženog, na radnom mestu radnika za ... Centra za prijem i zbrinjavanje urgentnih stanja - Urgentni centar i to u periodu od 13.07.2009.godine do 13.06.2010.godine, od 28.07.2010.godine do 28.06.2011.godine, od 15.07.2011. godine do 15.06.2012.godine, od 17.08.2012.godine do 17.07.2013.godine, od 14.10.2013.godine do 14.04.2014.godine, od 24.04.2014.godine do 24.09.2014.godine, od 19.12.2014.godine do 19.06.2015.godine, od 03.08.2015.godine do 30.12.2015.godine, od 02.01.2016.godine do 20.07.2016. godine, od 21.07.2016.godine do 10.12.2016.godine, od 15.12.2016.godine do 15.01.2017.godine. Osporenim rešenjem tuženog o prestanku radnog odnosa od 26.12.2016. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog dana 15.01.2017.godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan. Navedeno rešenje tužilac je potpisao i svojim potpisom potvrdio prijem istog 13.01.2017. godine. Tužilac je u spornom periodu imao prekide u radu u periodu od 15.06.2012. godine, kada mu je prestao radni odnos istekom roka na koji je zasnovan, do 17.08.2013. godine kada je ponovo zasnovao radni odnos na određeno vreme počev od 17.08.2012. godine do 17.07.2013. godine, nakon čega je ponovo imao prekid do 14.10.2013. godine. Takođe, nakon isteka ugovora o radu na određeno vreme 24.09.2014. godine, imao prekid u radu do 19.12.2014. godine, kada je zaključio novi ugovor o radu na određeno vreme. Počev od 19.12.2014.godine tužilac je po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu bio u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme sve do 15.01.2017.godine, s tim što je imao prekid u radu od 42 dana u periodu od 19.06.2015. godine do zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme ugovorom o radu od 03.08.2015.godine.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da tužilac nakon isteka ugovora o radu na određeno vreme koji je trajao do 15.6.2012. godine, nije sudu podneo tužbu za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme u roku iz člana 195 Zakona o radu, s obzirom da je nakon tog perioda kod tuženog ponovo zasnovao radni odnos na određeno vreme na istim poslovima dana 17.08.2012.godine, odnosno imao je prekid u radu od 60 dana, zbog čega je tužilac prekludiran u tom pravu, iako je u periodu od 13.07.2009.godine do 15.06.2012.godine kod tuženog radio na određeno vreme na istim poslovima sa prekidima u radu kraćim od 30 dana, duže od 12 meseci i 5 dana.

Kada je reč o ugovorima o radu zaključenim nakon ovog perioda, nema kontinuiranog, neprekidnog rada tužioca kod tuženog dužeg od 12, odnosno 24 meseca, te nema uslova za prerastanje tužiočevog radnog odnosa kod tuženog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37 Zakona o radu. Kako nisu ispunjeni uslovi za preobražaj tužiočevog radnog odnosa kod tuženog u radni odnos na neodređeno vreme, to tužilac neosnovano zahteva poništaj rešenja od 26.12.2016. godine, imajući u vidu da je tužiocu, saglasno odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu, radni odnos prestao istekom roka na koji je zasnovan, te sledstveno tome je neosnovan i zahtev za vraćanje na rad. Podneta tužba je nedozvoljena u delu u kome je tužilac tražio da ga sud rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima jer raspoređivanje zaposlenih predstavlja autonomnu sferu poslodavca tj. predstavlja pitanje njegove unutrašnje organizacije.

Vrhovni sud smatra da je stanovište nižetepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 37. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje na određeno vreme i slično, te za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može da traje duže od 12 meseci (stav 1.), s tim što se pod prekidom rada iz stava 1. ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.), a radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.). Prema članu 195. navedenog Zakona, odluka kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je objavljen u „Sl. glasniku RS“,br.75/14 od 21. jula 2014. godine, a koji je stupio na snagu 29. jula 2014. godine, izmenjene su citirane odredbe člana 37. Zakona o radu. Noveliranom odredbom člana 37. pored ostalog je propisano da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6). Noveliranim odredbama Zakona o radu, u članu 195, propisano je da rok za pokretanje spora iznosi 60 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava.

Tužilac je kod tuženog obavljao poslove sistematizovanog radnog mesta – radnik za ... od 13.07.2009.godine do 15.01.2017. godine, po više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, sa utvrđenim prekidima. Rešenjem tuženog o prestanku radnog odnosa od 26.12.2016. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog dana 15.01.2017.godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan, a koje rešenje je tužilac primio 13.01.2017. godine.

Naime, tužilac je nakon isteka 12 meseci kontinuiranog rada na određeno vreme, i dalje bio u radnom odnosu kod tuženog i obavljao iste poslove – radnik za ..., a koje poslove je obavljao sve do kraja radnog angažovanja 15.01.2017. godine, tako da je ukupno gledano, rad na određeno vreme, sa prekidima u radu od najduže 60 dana, u konkretnom slučaju trajao duže od 7 godina. Imajući u vidu da zakon dozvoljava maksimalno ugovaranje rada na određeno vreme za period ne duži od 12 meseci, odnosno 24 meseca, zaključivanje sukcesivnih ugovora na određeno vreme za obavljanje istih poslova, koji sa prekidima ili neprekidno traje nekoliko godina, predstavlja zloupotebu prava (vršenje protivno cilju), jer ukazuje da se u konkretnom slučaju ne radi poslovima privremenog karaktera zbog povećanog obima posla, sezonskim poslovima i slično, već kontinuirani rad tužioca u trajanju od nekoliko godina na istim poslovima predstavlja odraz stalne potrebe poslodavca.

Kod navedenog, po stanovištu Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme dana 05.08.2011. godine, primenom pravila sadržanog u članu 37. stav 4 (''Službeni glasnik RS'' 24/05... 54/09), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, budući da je tužilac nakon kontinuiranog rada od 12 meseci, nastavio da radi kod tuženog 5 radnih dana i duže. Činjenica da tužilac još tada nije pokrenuo spor za utvrđenje te činjenice ne dovodi do zaključka da tužilac nije blagovremeno podneo tužbu u smislu odredbe člana 195 Zakona o radu. Ovo stoga što rok za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos zasnovan na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu, jer je tada vidljiva povreda prava zaposlenog, odnosno u slučaju otpuštanja bez rešenja, rok teče od faktičkog prestanka radnog odnosa. Rok od 60 dana za pokretanje ovog spora, u skladu sa noveliranom odredbom člana 195 Zakona o radu, počeo je da teče nakon prijema rešenja o prestanku radnog odnosa od 26.12.2016. godine, koje je tužiocu dostavljeno 13.01.2017. godine, i nije istekao u vreme podnošenja tužbe 14.03.2017. godine. Bez uticaja je činjenica da je tužilac u spornom periodu imao prekide u radu, s obzirom na imperativnu normu člana 37. Zakona o radu, prema kojoj radni odnos zasnovan na određeno vreme neprekidno ili sa prekidima ne može da traje duže od 12 meseci, odnosno 24 meseca (novelirana odredba), a tužilac je na istim poslovima radio duže od 7 godina, pri čemu utvrđeni prekidi ne vode zaključku da je postojao diskontinuitet u radnom angažovanju tužioca.

Kako je u u konkretnom slučaju nastupila pravna fikcija prerastanja radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme, to je rešenje od 26.12.2016. godine o prestanku radnog odnosa nezakonito i tuženi je u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu dužan da tužioca vrati na rad.

Iz iznetih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je preinačio nižestepene odluke i odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 1, 154. i 163. stavovi 1 – 4 ZPP, stavom trećim izreke odlučeno je o troškovima celog postupka. Tužiocu su kao opravdani priznati troškovi prema opredeljenom zahtevu, u ukupnom iznosu od 246.000,00 dinara. Ovi troškovi se sastoje od nagrade za sastav tužbe i jednog obrazloženog podneska u iznosu od po 16.500,00 dinara, za zastupanje na šest održanih ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara, za pristup na četiri neodržana ročišta u iznosu od po 9.750,00 dinara, troškova veštačenja u iznosu od 6.000,00 dinara, nagrade za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 33.000,00 dinara, odmerano prema AT. Troškovi na ime sudskih taksi nisu priznati jer nisu opredeljeni u smislu odredbe člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković