Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4017/2021 od 16.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje izuzetno dozvoljena, s obzirom na to da je u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je usvojen istovrsni tužbeni zahtev, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23).

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog od 01.09.2015. godine, na osnovu aneksa ugovora o radu (dotad je bila u radnom odnosu kod AD „Železnice Srbije“). Prema Kolektivnom ugovoru od 24.03.2015. godine, zaključenom ugovoru o radu i njemu pratećim aneksima tužilja ima pravo na zaradu, naknadu zarade, kao i naknadu troškova i druga primanja iz radnog odnosa u skladu sa Zakonom o radu i kolektivnim ugovorom. Kolektivnim ugovorom od 2015. godine predviđeno je da su u vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade uključene mesečna vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ali na takav način da je svedena na vrednost jednog radnog časa. U kolektivnom ugovoru nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane. Tuženi nije tužilji naknadio troškove ishrane u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za period počev od oktobra 2017. zaključno sa februarom 2018. godine, a iznose tih naknada za mart i april mesec 2018. godine isplatio joj je prema Kolektivnom ugovoru od 2018. godine, koji se primenjuje počev od isplate martovske plate za 2018. godinu.

S obzirom da Kolektivni ugovor od 2015. godine ne sadrži konkretnu regulativu na osnovu koje bi bila utvrđena visina predmetnih naknada, visina traženih naknada utvrđena je veštačenjem u neto iznosima u dve varijante - jednoj, prema parametrima iz Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik RS“, br. 37/95, 42/99, 7/00) odnosno Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 34/94, 22/97, 21/98) koji je bio u primeni do 2000. godine (prema kome su troškovi za ishranu u toku rada iznosili 25% prosečne mesečne neto zarade, a regres prosečna mesečna neto zarada u januaru mesecu) i drugoj, prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 50/08, 104/08-aneks I i 8/09-aneks II), koji važio do 17.05.2011. godine (prema kome su troškovi za ishranu u toku rada iznosili 15% prosečne mesečne neto zarade, a regres 75% prosečne mesečne neto zarade prema poslednjem objavljenom podatku).

Tužilja je istakla, u smislu člana 197. stav 2. ZPP, dva tužbena zahteva (iako oba predstavljaju novčano potraživanje), tako što je isplatu naknada zahtevala najpre u nižim iznosima određenim prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora od 2008. godine, a za slučaj da sud nađe da tužilji ne pripada naknada troškova u tim iznosima, zahtevala je isplatu istih naknada u višim iznosima (prema parametrima iz Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ od 1995. godine), označavajući ovaj tužbeni zahtev kao alternativni.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za traženu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres, nalazeći da su tužilji tražene naknade isplaćene tako što su uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa, kao i da u konkretnom slučaju nema odgovarajućeg pravnog osnova za ostvarivanje prava tužilje na naknadu traženih troškova, kako je zaključio i Ustavni sud u odluci Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, donetoj po ustavnoj žalbi drugog lica u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Po shvatanju Vrhovnog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom i za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačka 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade ugovori manji ili veći iznos tih naknada od onog koji je određen Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, i one moraju biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ a.d. („Službeni glasnik Železnica Srbije“, br. 4 od 24.03.2015. godine), koji je bio u primeni u spornom periodu i kod tuženog, do donošenja Kolektivnog ugovora od 24.05.2018. godine (čija primena počinje od isplate zarade za mart 2018. godine), propisano je da je u vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 57. stav 2). Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nije dostavio odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina. To, međutim, ne isključuje pravo tužilje na isplatu ovih naknada zaključno sa februarom 2018. godine. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini niti je sporne naknade nominalno iskazao u platnoj listi tužilje, kako je to propisano Zakonom o radu.

Sledstveno izloženom, proizlazi zaključak da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe primenjivao na štetu tužilje. Navedene okolnosti ne isključuju pravo tužilje na isplatu traženih naknada. Pošto kolektivnim ugovorom koji se primenjivao u spornom periodu nije izvršena konkretizacija prava u pogledu određivanja iznosa naknade predmetnih troškova, visina ovih naknada ima se odrediti prema kriterijumima iz ranijeg kolektivnog ugovora koji je sadržao mehanizam za konkretizaciju ovog prava i tuženi, kao poslodavac tužilje u spornom periodu je dužan da joj isplati naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa. Prema tome, osnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Visina ovih naknada ima se odrediti prema kriterijumima iz prethodno važećeg Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ od 1995. godine, pa je stoga tužbeni zahtev koji je postavljen u skladu sa ovom varijantom iz nalaza veštaka osnovan.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio presude nižestepenih sudova, tako što je (stavom drugim izreke) usvojio tužbeni zahtev za naknadu traženih troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od oktobra 2017. do februara 2018. godine u iznosima utvrđenim drugom varijantom nalaza i mišljenja veštaka.

U preostalom delu, u pogledu zahteva za naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za mart i april 2018. godine, revizijom se neosnovano pobija drugostepena presuda kojom je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda kojom je tužbeni zahtev odbijen u tom delu.

Kolektivnim ugovorom tuženog („Službeni glasnik Železnica Srbije“ broj 25. od 24.05.2018. godine“) određene su visine naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u nominalnim novčanim iznosima (čl. 94. i 95). Odredbe tog kolektivnog ugovora koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih primenjuju se, kako je propisano njegovim članom 153, počev od isplate zarade za mart 2018. godine.

Tužilji su za mart i april 2018. godine naknađeni troškovi za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa Kolektivnim ugovorom tuženog. Nijedna odredba označenog Kolektivnog ugovora nije proglašena neustavnom ili nezakonitom, pa se njegove odredbe primenjuju prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva tužilje za isplatu razlika između predmetnih naknada isplaćenih za taj period po kolektivnom ugovoru od 2018. godine i iznosa obračunatih po kriterijumima iz ranije važećih opštih akata. Ovlašćenje suda u radnom sporu da ne primeni kolektivni ugovor u slučajevima iz čl. 8. do 10. Zakona o radu, kada se opštim aktima (kolektivni ugovor i pravilnik o radu) zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, odnosno opštim kolektivnim ugovorom, ne može biti primenjeno u konkretnom slučaju, jer se konkretni iznosi predmetnih naknada ne propisuju ni zakonom ni opštim kolektivnim ugovorom.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, reviziju tužilje odbio u preostalom delu, stavom trećim izreke ove presude.

Tužilja je uspela u ovom sporu i zato ima pravo na troškove celog postupka, saglasno čl. 153, 154. i 163. ZPP. Iz tog razloga su tužilji dosuđeni troškovi od po 6.000,00 dinara za sastav tužbe i dva obrazložena podneska, 12.000,00 dinara za sastav žalbe i 18.000,00 dinara za sastav revizije, po 7.500,00 dinara za zastupanje na tri održana ročišta i 4.500,00 dinara za pristup na jedno neodržano ročište, 10.000,00 dinara na ime troškova veštačenja, i na ime izdataka za sudsku taksu po 4.735,00 dinara na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i odluku po žalbi, 6.635,00 dinara na reviziju i 11.370,00 dinara na odluku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković