Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4175/21 od 21.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se o njihovoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stav 1. ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dovzoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu prava zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova na isplatu takozvanog „terenskog dodatka“, zbog čega su ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP i sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene - službenici Sektora za vanredne situacije sa sedištem u Beogradu. Poslovi i zadaci tužilaca su uklanjanje i deminiranje eksplozivnih naprava. U spornom periodu tužioci su bili upućivani na teren radi izvršavanja radnih zadataka, koja činjenica među strankama nije bila sporna, a stim u vezi tužena je dostavila i naredbe ovlašćenih starešina u kojima je navedeno u koje mesto i u koje vreme je svaki od tužilaca upućen na rad na teren. Među strankama nije sporno ni to da je tužena tužiocima isplaćivala dnevnice, ali da im nije isplaćivala terenski dodatak. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeni su iznosi neisplaćenog terenskog dodatka za svakog od tužilaca, sa bliže opredeljenim mesečnim iznosima i rokovima kao u tabelarnom prikazu koji je sastavni deo nalaza i mišljenja. Punomoćnik tužilaca se pismenim putem obratio načelniku Sektora za vanredne situacije zahtevom da se ovde tužiocima prizna pravo na naknadu troškova zbog rada na terenu, o kom zahtevu nije odlučeno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili, kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za isplatu takozvanog „terenskog dodatka“ za sporni period, sa obrazloženjem da tužiocima pravnosnažnim rešenjem nadležnog rukovodioca organa tužene nije priznato pravo na tu naknadu, a što je uslov da u parničnom postupku ostvare pravo na isplatu novčanog potraživanja po tom osnovu. Nižestepeni sudovi su cenili to da su se tužioci pisanim putem obratili nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu sporne naknade, o kom zahtevu nije odlučeno i da su u toj situaciji imali mogućnost da pokrenu upravni spor.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Članom 43. stav 1. i članom 44. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 86/2007... 84/15), rad na terenu je rad koji se po prirodi posla vrši izvan službnih prostorija a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao i isplaćuje se naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) u visini od 3% prosečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku.

Posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, br. 18/2011 i 46/2014), ugovoreno je pravo zaposlenog na naknadu troškova rada i boravka na terenu (član 33), a članom 47. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Službeni glasnik RS“, broj 70/2015), predviđeno je da se na prava i obaveze policijskih službenika kada je to za njih povoljnije, primenjuju odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.

Prema članu 39. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, broj 25/2015), zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koji iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike Srbije prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate, a sve u vezi člana 17. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/2005... 157/2020).

Na osnovu člana 256. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05), opšti, posebni kolektivni ugovori i kolektivni ugovori kod poslodavca primenjuju se neposredno i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključenja kolektivnog ugovora bili učesnici kolektivnog pregovaranja.

U konkrtnom slučaju, tužioci su obavljali rad na terenu po nalogu ovlašćenog lica i prema dnevnom rasporedu rada zbog čega je tužena u obavezi da im isplati naknadu po tom osnovu neposrednom primenom Posebnog kolektivnog ugovora (važećem u spornom periodu) donetog u skladu sa zakonom i odredbe Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica, kojom su predviđeni uslovi i parametri za određivanje visine tih troškova. Prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje tog prava podnošenjem pisanog zahteva, kako su pogrešno zaključili nižestepeni sudovi, nije uslov za pokretanje sudskog postupka. To da li će rukovodioci organa o tom pravu zaposlenog da odluče posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, protiv kog pojedinačnog akta je dozvoljena žalba u upravnom postupku i obezbeđena sudska zaštita u upravnom sporu, nije od uticaja na obavezu isplate naknade terenskog dodatka.

S obzirom na to da je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, jer nižestepeni sudovi nisu cenili nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke u pogledu visine potraživanja tužilaca na ime terenskog dodatka, to su nižestepene odluke morale da budu ukinute.

U ponovnom postupku potrebno je da prvostepeni sud, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, činjenično stanje u pogledu iznosa štete prouzrokovane tužiocima neisplaćivanjem naknade po osnovu terenskog dodatka, u spornom periodu, u potpunosti pravilno utvrdi, kako bi imao mogućnost da pravilnom primenom materijalnog prava o tužbenim zahtevima tužilaca donese novu odluku.

Sa napred navednih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom člana 416. stav 2. ZPP, a ukinuta je i odluka o troškovkima postupka, s obzirom na to da ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić