Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2831/2021
28.12.2021. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković, dr Ilije Zindovića, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Miloš Šebek, advokat iz ..., protiv tužene Škole za ... u ..., koju zastupa direktor BB iz ..., Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kraljevu, radi sprečavanja zlostavljanja na radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1482/21 od 08.07.2021. godine, u sednici održanoj 28.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca izjavljena na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1482/21 od 08.07.2021. godine.

USVAJA SE revizija tužioca.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1482/21 od 08.07.2021. godine i presuda Višeg suda u Novom Pazaru P1 4/20 od 17.03.2021. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru P1 4/20 od 17.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je u celini kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi prema tuženoj da je tužilac kontinuirano zlostavljan na radu od 10.10.2012. godine od strane odgovornog lica škole, direktora BB, na način što je tužiocu pred drugim zaposlenima povišenim glasom vikao i pretio, govoreći „Ja ću te zaklati, udaviti, baciti kroz prozor, jel znate vi ko sam ja, samo mi predstavljaš probleme, ja ću tebe da matiram“, a zatim je bez pravnog osnova doneo zaključak o pokretanju disciplinskog postupka protiv tužioca sa obaveštenjem istaknutim na oglasnoj tabli škole i društvenoj mreži viber, da tužilac više nema obavezu čuvanja pečata škole, da nema pristup dokumentaciji za obavljanje poslova sekretara, da će svako raspolaganje dokumentacijom koja nije u funkciji posla biti sankcionisano, stvarajući kod kolega, prijatelja i poznanika prema tužiocu neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje, a zatim je, obustavio disciplinski postupak koji nije ni vođen gde je umesto rešenja o obustavi postupka na oglasnoj tabli škole i društvenoj mreži viber objavio šifre bolesti tužioca bez pojašnjenja da je bolest posledica pretrpljenog stresa na radnom mestu, nakon čega je dana 03. i 04. marta 2020. godine, organizovao da se iz kancelarije tužioca iznesu svi predmeti i sredstva za rad da bi se dana 05. marta 2020. godine nakon rasprave u kancelariji direktora škole u holu obratio tužiocu povišenim i pretećim glasom „sa tobom ću jedino završiti onda kada te više ne bude“, te je ovakvim svojim kontinuiranim zlostavljanjem tuženog na radu, povredio tužiočevo dostojanstvo (u izreci piše očigledno greškom tužioca), ugled i lični profesionalni integritet, izazvao strah i pogoršanje opšteg zdravstvenog stanja, sa namerom da pogoršanjem uslova rada, tužioca dovede u izolaciju i navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos i otkaže ugovor o radu, te da se ubuduće zabranjuje direktoru BB navedeno ponašanje koje predstavlja zlostavljanje na radu, što je tuženi dužan da prizna i obezbedi izvršenje navedene zabrane u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate po osnovu odsustva sa posla, usled pretrpljenog stresa na radnom mestu u periodu od 12.09.2018. do 07.02.2020. godine, isplati iznos od 200.000,00 dinara, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova, zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti iznos od 200.000,00 dinara, zbog pretrpljenog straha iznos od 150.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja presude, pa do isplate pod pretnjom izvršenja. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1482/21 od 08.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Pazaru P1 4/20 od 17.03.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11...18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, proizilazi da je po navodima tužioca isti od direktora tuženog BB kontinuirano zlostavljan na radu i to sledećim postupcima: dana 10.10.2020. godine direktor tuženog pred drugim zaposlenima povišenim glasom je vikao na njega i pretio govoreći: „ja ću te zaklat, udvatit i bacit kroz prozor, ne znate Vi ko sam ja, samo mi predstavljaš probleme, ja ću tebe da matiram“; zatim je bez ikakvog osnova doneo zaključak o pokretanju disciplinskog postupka protiv tužioca sa obaveštenjem istaknutim na oglasnoj tabli škole i društvenoj mreži „viber“ da tužilac nema obavezu čuvanja pečata škole, da nema pristup dokumentaciji za obavljanje poslova sekretara, da će za svako raspolaganje dokumentacijom koje nije u funkciji posla biti sankcionisan, stvarajući kod prijatelja i poznanika prema tužiocu neprijateljsko, ponižavajuće i uvredljivo okruženje, a zatim je obustavio disciplinski postupak koji nije ni vođen, gde je umesto rešenja o obustavi postupka na oglasnoj tabli škole i društvenoj mreži „viber“ objavio šifre bolesti tužioca bez pojašnjenja da je bolest posledica pretrpljenog stresa na radnom mestu, nakon čega je dana 03. i 04. marta 2020. godine organizovao da se iz kancelarije tužioca iznesu svi predmeti i sredstva za rad, da bi dana 05. marta 2020. godine nakon rasprave u kancelariji direktora škole se obratio tužiocu povišenim i pretećim glasom: „sa tobom ću jedino završiti onda kada te više ne bude“. Tužilac smatra da mu je na ovakav način povređeno njegovo dostojanstvo, ugled, lični i profesionalni integritet, izazvao kod njega strah i pogoršanje opšteg zdravstvenog stanja, sa namerom da se tužiocu pogoršanjem uslova rada dovede u izolaciju i dovede u situaciju da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos otkazom ugovora o radu. Ovakvo ponašanje direktora škole, tužilac nije prijavio nadležnima, već je sačinio službene beleške i to 10.10.2012. godine, 18.06.2018. godine i 15.07.2019. godine. Određenim beleškama je konstatovano da ga je direktor terao da radi nezakonite poslove i da ga je 15.03.2020. godine pozivao da u vreme vanredne situacije obavlja određene poslove (mimo Uredbe Vlade o koroni).

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju nižestepeni sudovi su zaključili da su dokazi koje je navodno priložio tužilac niske dokazne snage koji bi ukazali na okolnost da je nad njim izvršena diskriminacija na radnom mestu. Sadržina sastavljenih beleški u toku postupka nije dokazana do stepena istinitosti i izveznosti postojanja određenih činjenica. Dalje, disciplinski postupak protiv tužioca je pokrenut zbog neopravdanog izostajanja sa rada u periodu od 01.02. do 22.02.2019. godine i zbog neovlašćenog prisvajanja dokumentacije škole – ugovora o radu sa VV i prikazivanjem njegovih ličnih podataka advokatu GG koja je podatke upotrebila za iniciranje inspekcijskog nadzora, ali je disciplinski postupak obustavljen zbog bolesti tužioca. Promene u organizaciji poslova izvršene su u cilju napredovanja škole, a zamena brave je izvršena zbog nestanka dokumentacije i predostrožnosti, pa je shodno tome tužilac i pozvan da preuzme ključ od svoje kancelarije. Tužilac nije pružio dokaze da mu je direktor BB 10.10.2012. godine uputio reči povišenim tonom: „ja ću te zaklat, udavit, bacit kroz prozor, ne znate Vi ko sam ja“.

Zbog svega iznetog, naznačene radnje ne predstavljaju radnje zlostavljanja koje su sadržinski određene u odredbi člana 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu (u daljem tekstu Zakon). Stoga je zahtev tužioca u celosti neosnovan, jer drugi deo zahteva (zahtev za štetu) zavisi od prvopostavljenog zahteva. Pri svemu ovome drugostepeni sud nalazi da tužilac za događaje iz službene beleške broj .. od 10.10.2012. godine, 18.06.2018. godine, postupak nije pokrenuo pred nadležnim sudom u roku iz člana 29. u vezi člana 22. i člana 14. stav 2. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakva pravna argumentacija nižestepenih sudova ne pruža dovoljno uverljive elemente u prilog njene prihvatljivosti. Ovo je iz sledećih razloga: Nižestepeni sudovi nalaze da su dokazi i navodi tužioca – prezentiran sudu, niske dokazne snage, te da tužilac u toku postupka nije učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje, da u smislu člana 31. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu ne postoji teret dokazivanja na strani tuženog u smislu ove odredbe. Član 6. citiranog Zakona dosta široko definiše lepezu potencijalnih radnji koje mogu biti okarakterisane kao ponašanje izvršioca u smislu zlostavljanja na radu. Zakon ne opredeljuje stepen verovatnoće koji postupak može predstavljati zlostavljanje iz citiranog člana Zakona, ali jasno predviđa da dokazivanje da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu. Drugostepeni sud, u prilogu svoje argumentacije navodi da postupak u vezi događaja iz službene beleške od 10.10.2012. godine i 18.06.2018. godine nije pokrenut pred nadležnim sudom u roku iz člana 29. u vezi člana 22. i člana 14. stav 4. Zakona. Međutim, drugostepeni sud, iako navodi člana 22. Zakona posebno ne uzima u obzir stav 2. ovog člana koji predviđa da „rok iz stava 1. tog člana počinje da teče od dana kada je poslednji put izvršeno ponašanje koje predstavlja zlostavljanje“. Stoga ako je u vezi zadnje radnje koja se vezuje za zlostavljanje (obzirom da radnja zlostavljanja mora da postoji u kontinuitetu), ispoštovan rok, onda se radnja zlostavljanja mora posmatrati u celom kontinuitetu unazad, pod uslovom da se te radnje mogu smatrati povezanim. Shodno tome, taj pravni argument drugostpenog suda ne može se smatrati prihvatljivim.U kontekstu iznetog, ocenjujući sve radnje koje tužilac naznačuje kao zlostavljanje, a nižestepeni sudovi zaključuju da su dokazi koje tužilac iznosi niske pravne snage uz pogrešno tumačenje člana 31. Zakona, ne može se prihvatiti da je od strane nižestepenih sudova donet pravilan zaključak da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, što je ishodovalo donošenje nepravilne odluke.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda i po istima postupiti. Uz pravilno tumačenje odredbi člana 22. i člana 31. Zakona, utvrdiće činjenično stanje radi ocene da li se radnje na koje se poziva tužilac mogu oceniti kao diskriminatorske u smislu člana 6. Zakona, da li su određena ponašanja direktora tuženog vršena u skladu sa opravdanim očekivanjima i preduzimanja potrebnih radnji u cilju interesa zaštite ustanove u kojoj se radi, ili ne. Nakon potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja i pravilne primene zakonskih propisa doneće zakonitu odluku.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. odlučio kao u izreci.