U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV iz ..., koje zastupa punomoćnik Božo Prelević advokat iz ... i tužioca GG iz ..., koga zastupa punomoćnik Milan Orlović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 257/19 od 07.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 257/19 od 07.06.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužilaca AA i BB, obojica iz ... i VV iz ..., za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3730/17 od 18.10.2018. godine odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti; odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se ponište rešenja tužene Republike Srbije, i to Ministarstva finansija – Uprave carine .../... ....-.../... od 08.04.2008. godine i .../.. br. ...-.../... od 22.05.2008. godine; odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužioce AA, BB, GG i VV vrati na rad u Ministarstvo finansija – Upravu carina; odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena Republika da tužiocima, na ime naknade štete u visini izgubljene zarade za period od 23.05.2008. godine do 30.11.2013. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u izreci presude; obavezani su tužioci da tuženoj, na ime naknade troškova postupka isplate iznos od 151.500,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 257/19 od 07.06.2019. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3730/17 od 18.10.2018. godine u stavu 2, 3, 4, 5, 6 i 7 izreke i to tako što je usvojen tužbeni zahtev i poništena rešenja tužene .../... br. ...-.../... od 08.04.2008. godine i .../... br. ... – .../... od 22.05.2008. godine i obavezana tužena da tužioce vrati na rad, kao i da im naknadi štetu u visini izgubljene zarade za period od 23.05.2008. godine do 30.11.2013. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate, sve bliže navedeno u izreci presude; preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu 8. izreke i obavezana tužena da tužiocima, na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 1.261.875,00 dinara od dana prijema presude; obavezana je tužena da tužiocu GG isplati iznos od 30.000,00 dinara, na ime troškova drugostepenog postupka u roku od 8 dana od dana prijema presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP, i pogrešne primene matrijalnog prava.

Tužioci AA , BB i VV su podneli odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smilu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11....18/20) pa je ocenio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme u Ministarstvu finansija – Upravi carina, koji im je prestao na osnovu mere izrečene u disciplinskom postupku rešenjem .../... br. ... .../... od 08.04.2008. godine. Ovim rešenjem tužioci su oglašeni krivim za učinjenu težu povredu službene dužnosti „zloupotreba službenog položaja ili prekoračenje ovlašćenja“ iz člana 40. stav 1. tačka 2. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Upravi carina, jer su dana 21.11.2004. godine u ranim jutarnjim satima (oko 01,00 sati) radeći na graničnom prelazu ..., AA i BB, u kontroli kao carinski službenici ... – Odeljenje za ..., a GG i VV, kao carinski službenici u smeni ... „...“, prilikom obavljanja carinske kontrole dva autobusa rumunskih registarskih oznaka ... ... i ... ... ..., u kojima se nalazila velika količina robe trgovačkog karaktera koju su deklarisali prilikom carinjenja kao RR robu, bez trgovačkog naziva i popisa (a koja je pronađena u predmetnim autobusima prilikom kontrole policije kod mesta ... oko 03,00 sata) postupili suprotno članu 67. Carinskog zakona i članu 60. Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju sa carinskom robom, puštanju carinske robe i naplati carinskog duga, kao i naredbama i upustvima Uprave carina, tako što su i pored izričite zabrane omogućili unošenje i carinjenje robe trgovačkog karaktera od strane fizičkih lica, za koje su utvrdili ukupnu carinsku osnovicu u iznosu od 744.000,00 dinara (6h124.000,00 dinara) i obračunali po šest obračuna uvoznih dažbina za robu koju putnici sa sobom nose (po 40.135,00 dinara), na ime carinskog duga iznos od ukupno 240.810,00 dinara i putnicima sa robom omogućili da napuste granični prelaz pre okončanja naplate carinskih dažbina. Rešenjem tužene .../... br. ...- .../... od 22.05.2008. godine odbijen je prigovor tužilaca na navedeno rešenje i isto je potvrđeno u celosti.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev smatrajući da zakonitost osporenih rešenja tužene nije dovedeno u pitanje, jer je tužena pravilno sprovela disciplinski postupak, da rešenja sadrže obrazloženje i pouku o pravnom leku, a da je u disciplinskom postupku utvrđeno da su tužioci učinili težu povredu službene dužnosti koja im je stavljena na teret. S obzirom da učinjena teža povreda radne obaveze ima istovremeno i obeležje krivičnog dela, prema oceni prvostepenog suda nije nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka, jer u konkretnom slučaju pokretanje i vođenje disciplinskog postupka zastareva u roku predviđenom za zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo čija obeležja ima teža povreda radne obaveze, a to je pet godina, pri čemu su tužioci u disciplinskom postupku potvrdili da su znali da je roba iz predmetnog događaja bila trgovačkog karaktera i da lica koja su je unosila nisu imala pravo izvoza, te da su bez obzira na to hteli da je ocarine i učinili su to, iz čega sledi da su tužioci svesno i svojom slobodnom voljom odlučili da prekorače granice svojih ovlašćenja i dozvole uvoz trgovačke robe fizičkim licima kojima to nije dozvoljeno, pri čemu su bili svesni da je njihovo delo zabranjeno, pa su i pored toga hteli nastupanje zabranjene posledice, a nisu osporili ni to da su omogućili putnicima da napuste granični prelaz sa robom, a da nisu platili ni tako obračunate dažbine.

Drugostepeni sud je, suprotno stanovištu prvostepenog suda, ocenio da je nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka, jer su tužioci težu povredu službene dužnosti za koju su oglašeni krivim učinili 21.11.2004. godine, a osporena rešenja su doneta 08.04.2008. godine i 22.05.2008. godine, pri čemu treba primeniti član 55. stav 1. Pravilnika o pravima, obvezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Uprave carina, po kome se disciplinski postupak protiv carinskog službenika ne može pokrenuti niti voditi posle isteka jedne godine od dana kada je teža povreda službene dužnosti učinjena. Ne može se primeniti član 55. stav 2. navedenog Pravilnika, s obzirom da se isti odnosi na situaciju kada zaposlenom prestaje radni odnos na osnovu pravnosnažne osuđujuće krivične presude za krivično delo učinjeno na radu ili u vezi sa radom, imajući u vidu da disciplinski organ, odnosno direktor kao donosilac disciplinske odluke, nije nadležan da samostalno utvrđuje da li ponašanje zaposlenog, u konkretnom slučaju tužilaca, predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela. Pored toga, drugostepeni sud utvrđuje da je i prvostepeno i drugostepeno disciplinsko rešenje doneo isti organ – direktor Uprave carina, što je suprotno članu 216. Zakona o opštem upravnom postupku, na koji upućuje član 308. stav 1. Carinskog zakona i član 114. stav 4. Zakona o državnim službenicima. Naime, odredbom člana 215. Zakona o opštem upravnom postupku je propisano da je za rešavanje u drugom stepenu nadležan organ određen zakonom, a prema odredbi člana 216. istog Zakona, za rešavanje u drugom stepenu se ne može utvrditi nadležnost u okviru organa koji je u upravnoj stvari rešavao u prvom stepenu.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je pogrešno stanovište drugostepenog suda u pogledu zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka. Naime, u smislu odredbe člana 308. stav 4. Carinskog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 73/2003....18/200), kao i odredbi člana 55. stav 2. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomije – Upravi carina, u pogledu zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka primenjuje se rok zastarelosti koji je predviđen za krivično delo čija obeležja sadrže radnje za koje se terete tužioci. U konkretnom slučaju, pravilno je tuženi organ našao da u radnjama tužilaca koja čine povredu službene dužnosti „zloupotreba službenog položaja i prekoračenje ovlašćenja iz čl. 40. stav 1. tačka 2. navedenog Pravilnika postoje obeležja krivčnog dela iz člana 242. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 26/77...67/2003), za koje zastarelost krivičnog gonjenja iznosi pet godina zbog čega prigovor zastarelosti vođenja disciplinskog postupka nije osnovan. Utvrđivanje u disciplinskom postupku da u disciplinskoj povredi ima obeležja krivičnog dela nije utvrđivanje postojanja krivičnog dela, što je isključivo u nadležnosti suda, već rešavanje prethodnog pitanja od kog zavisi način računanja rokova zastarelosti za potrebe konkretnog disciplinskog postupka. Zato je pravilno stanovište prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nije nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka.

Ustavni sud je svojom odlukom Iuo. 117/12 („Službeni glasnik RS“ br. 63/13 od 10.07.2013. godine) utvrdio da odredba člana 53. stav 2. Pravilnika o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u Ministarstvu finansija i ekonomija – Uprava carine nije u skladu sa zakonom, a ovom odredbom je bilo dato ovlašćenje direktora Uprave carine da odlučuje i u prvom stepenu i u drugom stepenu, povodom prigovora protiv prvostepenog rešenja donetog u disciplinskog postupku protiv carinskog službenika. Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je u vreme kada je vođen disciplinski postupak postojalo ovlašćenje direktora Uprave carina da odlučuje i u prvom i u drugom stepenu disciplinskog postupka. Naime, u vreme kada je doneta navedena odluka Ustavnog suda još uvek nije bio pravnosnažno okončan parnični postupak u ovoj pravnoj stvari, a članom 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07....103/15) propisano je da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni. S obzirom da je ovaj postupak pravnosnažno rešen donošenjem pobijane presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 257/19 od 07.06.2019. godine, pravilno je drugostepeni sud utvrdio da su osporena rešenja nezakonita i zbog toga što je i prvostepeno i drugostepeno rešenje u disciplinskom postupku doneo isti organ – direktor Uprave carina.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti razlozi nisu posebno obrazloženi.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju u kome su tražili i opredelili troškove za sastav odgovora na reviziju. Međutim, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda sastav odgovora na reviziju nije bio nužan trošak u ovoj parnici, u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku, zbog čega tužiocima ne pripada pravo na naknadu tih troškova.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić