Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinkković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koji je sam advokat, protiv tuženog Društvo za posredovanje u osiguranju „BB“ DOO ... iz ..., čiji je punomoćnik Željko Komazec, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1050/15 od 10.02.2017. godine, u sednici održanoj 24.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca, UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1050/15 od 10.02.2017. godine u preinčaujućem delu i odluci o troškovima postupka i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Ispravljenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 9818/10 od 30.04.2014. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog od 08.06.2009. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos zaključno sa 30.04.2009. godine. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati ekvivalent od osamnest mesečnih zarada u iznosu od 1.177.637,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.05.2009. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je zahtevao da se tuženi obaveže da mu za period rada van radnog odnosa od 12.09.2006. godine do 31.12.2007. godine u njegovu korist uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, u mesečnim iznosima bliže preciziranim izrekom, te da se naloži tuženom da na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za vreme trajanja radnog odnosa u periodu od 01.01.2008. do 30.04.2009. godine isplati tužiocu novčane iznose bliže opredeljene ovom izrekom. Stavom četvrtim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu zahteva za isplatu poreza na zarade. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2050/15 od 10.02.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe obe parnične stranke i potvrđena je ispravljena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, ista presuda je preinačena u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati ekvivalent 18 mesečnih zarada u iznosu od 1.177.637,40 dinara, sa pripadajućom kamatom od 10.05.2005. godine pa do konačne isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju u preinačujućem delu i odluci o troškovima postupka, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.125/04, 111/09), koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana, zbog toga što je donošenjem pobijane presude drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 361. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, na koju revident osnovano (opisno) ukazuje i zato što je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u provedenom postupku, tužilac je sa tuženim 01.01.2008. godine, zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme, radi obavljanja poslova direktora „BB“ (kojim ugovorom je utvrđeno njegovo radno vreme u trajanju od četiri časa dnevno). Nakon toga tuženi je tužiocu dostavio 18.03.2009. godine „poziv“ da potpiše aneks ugovora o radu, a nije mu dostavio ponudu za zaključenje aneksa, sa razlozima za tu ponudu, niti su u tom „pozivu“ bile navedene pravne posledice koje mogu nastati odbijanjem takve ponude. Aneksom koji je potom dostavljen tužiocu, izmenjene su pojedine odredbe ugovora o radu tako da se on raspoređuje na poslove referenta osiguranja imovine i lica na rad u Filijali u ... . Kako tužilac nije potpisao navedeni aneks, to mu je pobijanim rešenjem od 08.06.2009. godine otkazan ugovor o radu. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da bi iznos od ukupno 18 bruto zarada prema parametrima zarade tužioca za april mesec 2009. godine koji je poslednji mesec rada kod tuženog iznosio ukupno 1.177.637,40 dinara. Takođe je utvrđeno da tužilac živi u zajedničkom domaćinstvu sa suprugom i troje punoletne dece, da je tužiočeva supruga korisnik invalidske penzije u iznosu od 20.000,00 dinara mesečno, a da su deca bez primanja. Iz nalaza ovog sudskog veštaka i njegovog izjašnjenja, utvrđeno je da je visinu obračunate bruto zarade utvrdio prihvatajući izjavu tužioca da mu je isplaćivana zarada od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti, a u nedostatku pismenih dokaza o njenoj visini.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je pobijano rešenje o otkazu doneto bez pravnog osnova i u nezakonitoj proceduri jer tužiocu nije dostavljena pismena ponuda, sa razlozima zbog kojih se upućuje na rad u drugo mesto rada, niti je bio pismeno upozoren na pravne posledice odbijanja ponude, što je sve protivno članu 172. Zakona o radu i uslovima za upućivanje na rad u drugo mesto rada iz člana 173. istog zakona. Drugostepeni sud je prihvatio izloženu pravnu argumentaciju prvostepenog suda u pogledu ocene nezakonitosti pobijanog rešenja o otkazu.

Ocenom izvedenih dokaza i saslušanjem svedoka od kojih su neki bili osnivači i zastupnici tuženog i iskaza tužioca, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada tražena naknada štete u visini od 18 zarada koju bi ostvario da je radio kod tuženog, na osnovu člana 191. Zakona o radu, a u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, prema parametrima bruto zarade iz aprila meseca 2009. godine kao poslednjeg meseca tužiočevog rada.

Drugostepeni sud je otvorio glavnu raspravu i saslušao svedoke, od kojih su neki saslušani u prvostepenom postupku. Odbio je ovaj tužbeni zahtev tužioca za isplatu tražene naknade štete na ime tzv. supstitucije reintegracije u celosti, sa argumentacijom da tužilac nije dokazao da je pre otkaza imao zaradu u visini od 400 evra, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP. Dodatni razlog za ovu odluku bio je taj što nema materijalnopravnih dokaza na okolnost visine invalidske penzije tužiočeve supruge, a ni pismeni dokazi o redovnom školovanju njegove tužiočeve dece, što dovodi u pitanje činjenicu da je reč o izdržavanim licima.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti. Naime, osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je ovaj sud donoseći pobijanu odluku pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja pozivajući se na član 231. ZPP, a zapravo je reč o članu 223. stav 2. ranije važećeg ZPP, koji se primenjuje u ovom postupku, ocenivši da tužilac nije dokazao da je pre otkaza imao zaradu u visini od 400 evra, i zato odbija njegov zahtev u celosti iako iz iskaza saslušanih svedoka, od kojih su VV i GG bili suosnivači tuženog, proizlazi da je tužilac u periodu dok je radio kod tuženog imao zaradu od oko 20.000,00 dinara, a svedok DD koji je bio direktor filijale tuženog u ..., da je imao zaradu u visini od 20-25.000,00 dinara. Takođe, osnovano se revizijom ukazuje da će u ovakvim slučajevima kada se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete na novčani iznos čija se visina ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi sa nesrazmernim teškoćama, sud visinu tog novčanog iznosa odrediti po slobodnoj proceni na osnovu člana 224. ZPP.

Pored toga, u konkretnom slučaju naknade štete tzv. supstitucije reintegracije kao u konkretnom slučaju, sud se pri odmeravanju visine naknade štete u rasponu od 1 do najviše 18 zarada na osnovu člana 191. stav 5. Zakona o radu rukovodi kriterijumima propisanim ovom zakonskom odredbom, kao što su broj izdržavanih lica, godine života zaposlenog i godine staža koje je zaposleni proveo na radu kod tog poslodavca, pa odsustvo pismenih dokaza o socijalnom statusu izdržavanih lica, relevantnih za ocenu obima te naknade, ne može voditi odbijanju tužbenog zahteva u celosti, već samo može biti od značaja za ocenu broja pripadajućih naknada (u tom rasponu do 18), koja pripada licu kome je prestao radni odnos bez pravnog osnova, a ono ne zahteva da se vrati na rad.

Zato će drugostepeni sud u ponovnom postupku pravilno oceniti pravilo o teretu dokazivanja i ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu štete.

Kako odluka o troškovima spora zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je ZPP, odlučio kao u izreci rešenja na osnovu člana 406. stav 1. i 407. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić