Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4076/18 od 11.05.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 978/17 od 11.09.2018. godine u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji isplati neisplaćenu razliku zarade do dvostrukog iznosa zarade na osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu za period od 01.10.2008. godine do 31.08.2011. godine, u ukupnom iznosu od 1.736.326,18 dinara, u mesečnim iznosima bliže označenim u stavu prvom izreke sa kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog novčanog iznosa do isplate, kao i da se obaveže tužena da u ime i za račun tužilje uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje razliku pripadajućeg doprinosa za obavezano penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.10.2008. godine do 31.08.2011. godine, u svemu prema osnovicama utvrđenim u stavu prvom izreke presude. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 978/17 od 11.09.2018. godine, tako što je odbijen zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 373.170,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude 11.08.2018. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 15.900,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu do 45.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnaže presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno, preko punomoćnika iz reda advokata, izjavila reviziju na osnovu odredbe 403. Zakona o parničnom postupku zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene počev od 01.03.2004. godine, na osnovu rešenja od 25.02.2004. godine kojim je raspoređena na radno mesto poslovi suzbijanja nedozvoljene proizvodnje i prometa narkotika (OSL) u Odeljenju za suzbijanje krijumčarenja narkotika, Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Rešenjem tužene od 01.07.2006. godine tužilja je raspoređena na radno mesto poslovi suzbijanja sintetičkih droga i zloupotreba sa prekursorima, u Odeljenju za suzbijanje i krijumčarenje narkotika, Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, Uprava kriminalističke policije, dok je rešenjem od 12.08.2009. godine unapređena u zvanje samostalni policijski inspektor od 16.07.2009. godine. Za obavljanje navedenih poslova tužilji nije isplaćena zarada u dvostrukom iznosu, prema Uredbi o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala, jer je utvrđeno da je tužilja na prethodnom radnom mestu

- policijski službenik MUP-a, u periodu od 01.01.2006. godine do 30.06.2006. godine (šest meseci pre prelaska na novo radno mesto) primila prosečnu zaradu u iznosu od 41.576,82 dinara, a u periodu od 01.07.2006. godine do 31.12.2006. godine, na novom radnom mestu primila prosečnu zaradu u iznosu od 45.439,74 dinara, što je više za 9,29 % (109,29 % zarade u odnosu na prethodno radno mesto). Smatrajući da joj, nakon stupanja na rad u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, pripada zarada do dvostrukog iznosa osnovne plate ostvarivane na prethodnom radnom mestu policijskog službenika MUP-a , podnela je tužbu za isplatu razlike u zaradi i pripadajuće razlike u doprinosima za penzijsko i invalidsko osiguranje. U toku postupka je na sporne okolnosti izveden dokaz veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je utvrdio razliku u neisplaćenoj zaradi do dvostrukog iznosa plate na osnovu obavljenog rada i vremena provedenog na radu, za period od 01.10.2008. godine do 31.08.2011. godine, u pojedinačnim mesečnim iznosima, u ukupnom iznosu od 1.782.925,91 dinara.

U skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu razlike u zaradi tužilje u odnosu na prethodno radno mesto, do dvostrukog iznosa osnovne zarade, prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, u ukupnom iznosu 1.782.925,91 dinara, primenom odredbi članova 146. stav 1 i 2. Zakona o policiji, člana 10. i 18. stav 1. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“ br. 42/02...61/05), člana 2. i 3. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“, br. 14/03... 114/2014), člana 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 2. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Apelacioni sud u Beogradu, je odlučujući o žalbi tužene izjavljene protiv prvostepene presude, uvažio žalbu i prenačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Po stanovištu tog suda, tužilja nije priložila dokaze na okolnost visine plate koju je ostvarivala na poslovima sa kojih je stupila na rad u organizacionu jedinicu iz člana 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala. Kako tužilja nije predložila dopunsko vešačenje, kojim bi se eventualna razlika plate za utuženi period obračunavala na bazi dvostruke plate iz meseca koji prethodi mesecu prelaska u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, bez dodataka na platu koji su utvrđeni zakonom i bez uzimanja u obzir promena osnovne plate tužilje za utuženi period, stav je drugostepenog suda da tužilja nije dokazala osnov i visinu svog potraživanja jer je teret dokazivanja tih činjenica bio na njoj, na osnovu odredbi člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku.

Prema oceni revizijskog suda, pobijana drugostepena presuda nije zakonita jer je doneta uz bitnu povreda postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, pogrešnom ocenom pravila o teretu dokazivanja na koju se osnovano revizijom tužilje ukazuje, pa se stoga zasniva i na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju na koje je pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Tužilja je na osnovu rešenja tužene raspoređena na rad u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala Uprave kriminalističke policije, pa je stekla pravo na platu iz odredbe člana 2. stav 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala („Službeni glasnik RS“, br. 14/03... 114/2014). Navedenom Uredbom se tačno određuje plata zaposlenog i službenom licu u službi tako da ne postoji potreba za vođenje posebnog postupka radi utvrđivanja tačnog iznosa, jer plata iz člana 2. stav 1. Uredbe predstavlja već ostvarenu platu koju je zaposleno službeno lice imalo pre angažovanja u službi, a koja se uvećava u određenom iznosu tačno utvrđenom za određeni period, tako da ništa nije prepušteno diskrecionoj oceni nadležnog funkcionera. On je ovlašćen samo da konstatuje elemnte potrebne za utvrđivanje plate zaposlenom licu, zbog čega i ne postoji potreba za vođenje posebnog postupka od strane tužene.

Tužena je osporila tužbu i tužbeni zahtev između ostalog zbog visine zahteva, smatrajući da tužilja mora opredeliti zahtev u odnosu na platu ostvarenu na prethodnom radnom mestu, pre angažovanja u SBPOK-u. Međutim, ni tužena nije dostavila dokaz o visini plate sa prethodnog radnog mesta tužilje, kako bi se utvrdila plata u skladu sa predmetnom Uredbom. Tužena podatke o platama radnika mora da poseduje u svojoj službenoj evidenciji. Prema stanju u prvostepenim spisima, nisu dostavljeni dokazi o radnom angažovanju tužilje pre stupanja na rad u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala i Službu za otkrivanje ratnih zločina u smislu da li je bila radno angažovana u MUP-u ili u nekom drugom državnom organu ili je prvi put zasnovala radni odnos u navedenoj službi. Tužilja je dostavila rešenja u pogledu njenog zaposlenja u MUP-u, i to rešenja o raspoređivanju od 25.02.2004. godine, od 01.06.2006. godine i 12.08.2009. godine, dok tužena nije dostavilia dokaze o visini plate ni nakon naloga suda.

Odredbom člana 228. Zakona o parničnom postupku propisano je da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika. Odredbom člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku je propisano da stranka koja osporava postojanje nekog prava, nosi teret dokazivanja činjenice koje je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava, ili usled koje je pravo prestalo da postoji. Po stanovištu revizijskog suda, u konkretnoj situaciji tužena je bila dužna da dostavi izveštaj o plati tužilje sa prethodnog mesta jer je te podatke morala da poseduje u svojoj službenoj evidenciji. Time bi se dokazala tvrdnja da tužilji ne pripada pravo na isplatu razlike u zaradi odnosno da joj pripada manji iznos od iznosa opredeljenog u tužbenom zahtevu.

Kako je tužilja za dokaz postojanja osnova i visine svog potraživanja dostavila isprave koje je posedovala, a na osnovu kojih je opredelila tužbeni zahtev, dok tužena, koja je osporavala tužbeni zahtev, nije dostavila dokaze za svoje tvrdnje, to nije bilo mesta oceni drugostepenog suda da su pravila o teretu dokazivanja pogrešno primenjena u prvostepenoj presudi, odnosno da zbog primene tih pravila prvostepenu presudu treba preinačiti i odbiti tužbeni zahtev.

Za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva i pravilnosti obračuna isplate plate tužilji treba imati u vidu da se na osnovu člana 3. stav 5. Uredbe prilikom obračunavanja dvostrukog iznosa plate zaposlenog ne uzimaju u obzir dodaci na platu utvrđeni zakonom, drugim propisima i kolektivnim ugovorima. Međutim, pravilna primena navedene odredbe podrazumeva da tužilja kao lice zaposleno u Službi za suzbijanje organizovanog kriminala ima pravo na isplatu dvostrukog iznosa plate koju bi ostvarila u spornom periodu i to u odnosu na visinu osnovne plate koju bi na mesečnom nivou primala na radnom mestu na kome je prethodno bila radno angažovana do mesta premeštaja u službu (što u ovom slučaju nije pouzdano utvrđeno) a što dalje podrazumeva da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijm radnom mestu vodi uvećanju i dvostrukog iznosa njene osnovne plate u Službi za suzbijanje organizovanog kriminala.

Kako se zbog učinjene bitne povrede postupka pobijana drugostepena presuda ne može ispitati sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, što je uticalo na njenu pravilnost i zakonitost, drugostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje o žalbi.

Nakon postupanja po primedbama izloženim u ovom rešenju, drugostepeni sud će ponovo odlučiti o žalbi i zahtevu tužbe i za svoju presudu dati jasne i valjane razloge.

Na osnovu člana 415. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci rešenja.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić