Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4297/22 od 03.03.2023. godine, preinačena je prvostepena presuda u stavovima II – XX izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev sadržine označene u tim stavovima izreke i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, utvrđenja činjeničnog stanja suprotno utvrđenju u presudi prvostepenog suda, kao i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 8, 2, 3. i 197. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu u smislu odredbi članova 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud u postupku donošenja presude učinio relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka na koju je revizijom ukazano. Činjenica da je u izreci presude kao datum zasnivanja radnog odnosa naveden dan stupanja tužioca na rad kod tuženog (član 32. stav 1. Zakona o radu), a ne neki kasniji datum u skladu sa postavljenim tužbenim zahtevom, u konkretnom slučaju nema uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude. Na utvrđeno činjenično stanje u prvostepenog presudi, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom vremenskom periodu na osnovu zaključenih ugovora sa tuženim, čiju punovažnost pobija u ovoj parnici, obavljao poslove ..., koje je sistematizovano radno mesto kod tuženog. Između zaključenih ugovora tužilac nije imao prekida u radu, a radno angažovanje kod tuženog mu je prestalo na osnovu odluke o otkazu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 25.12.2020. godine, koju je tuženi doneo 30.03.2021. godine. Komisija za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava je u periodu od 01.01.2016. godine do 31.12.2020. godine, tuženom dala saglasnost za zasnivanje radnog odnosa sa najmanje 4.955 zaposlenih.

Na podlozi ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud nalazi da su sporni ugovori zaključeni s pozivom na odredbe člana 197. Zakona o radu simulovani i kao takvi ništavi. Pošto svi ugovori imaju elemente ugovora o radu propisane članom 33. Zakona o radu i u njihovoj sadržini nema razlike, imaju se posmatrati kao jedan ugovor, pa proizilazi da je u skladu sa odredbama člana 32. Zakona o radu tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Pošto je radni odnos na neodređeno vreme tužiocu prestao, iako nisu za to postojali zakonski razlozi, odluku o vraćanju na rad prvostepeni sud zasniva na odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je stanovišta da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Ugovor o privremenim i povremenim poslovima po odredbama člana 197. Zakona o radu predstavlja imenovan ugovor rada van radnog odnosa, pa se radno angažovanje po ovakvom ugovoru ne može konvertovati u ugovor o radu na neodređeno vreme. Osim toga, prvostepeni sud je propustio da primeni merodavne odredbe Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 108/13 ... 149/20), iako je tužilac u skladu sa odredbom člana 2. tačka 5. tog zakona, korisnik javnih sredstava. U tom zakonu odredba člana 27e stav 34, koja se primenjivala u spornom periodu, zabranjivala je korisnicima javnih sredstava zasnivanje radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Stoga, nije bilo zakonskih uslova da se radno angažovanje tužioca po zaključenim ugovorima o privremenim i povremenim poslovima konvertuje u radni odnos na neodređeno vreme, pa nisu postojali ni uslovi za poništaj odluke tuženog o otkazu ugovora od 30.03.2021. godine i za vraćanje tužioca na rad. Utvrđenu činjenicu da je tuženi u toku trajanja zabrane zapošljavanja od nadležne komisije dobio saglasnost za najmanje 4.955 lica sa kojima je zasnovao radni odnos, ne vodi zaključku da je dobijena saglasnost trebala biti iskorišćena za zasnivanje radnog odnosa tužioca, pošto je tuženi ovlašćen da prema svojim potrebama i procesu rada odluči o broju i strukturi zaposlenih.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio postavljeni tužbeni zahtev u celosti.

Navodi revizije kojima se osporava pravilnost stanovišta drugostepenog suda po kome pravna forma radnog angažovanja tužioca preteže nad suštinom poslova koje je obavljao u spornom vremenskom periodu, u konkretnom slučaju ne može dovesti do drugačije odluke. Tokom čitavog vremena radnog angažovanja tužioca postojala je zabrana zapošljavanja novih lica, kako to pravilno ukazuje drugostepeni sud, pa imajući u vidu pravnu formu na osnovu koje je tužilac obavljao sistematizovane poslove, nije moglo doći do prerastanja ovakvog radnog angažovanja u radni odnos na neodređeno vreme.

Drugostepeni sud je pravilno ocenio kao neosnovane i navode žalbe, koji se u reviziji ponavljaju, da je tuženi na osnovu dobijenih saglasnosti u toku važenja zabrane zapošljavanja imao mogućnosti za zaključenje ugovora o radu sa tužiocem, pa kada on to nije učinio, tužiocu pripadaju prava čiju zaštitu traži u ovoj parnici. Naime, kako je to i drugotepeni sud našao, organizacija posla i struktura zaposlenih spadaju u domen autonomije volje poslodavca, pa činjenica da je tuženi u toku zabrane zapošljavanja od nadležnog organa dobio blizu 5.000 saglasnosti za novo i dodatno zapošljavanje, ne vodi zaključku da je neku od tih saglasnosti morao da upotrebi upravo za zaključenje ugovora o radu sa tužiocem.

Vrhovni sud je imao u vidu i ostale navode revizije, ali nalazi da oni ne mogu dovesti do povoljnije odluke za tužioca.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić