Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužilaca je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20).

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. Veštačenjem je utvrđeno: da su tužioci u utuženom periodu poslove obavljali radeći svaki drugi dan u vremenu od 07.00 – 19.00 časova, odnosno da su isti radili svaki drugi dan po 12 časova, a organizacija rada je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu, svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07,00 do 19,00 časova, a drugi dan mu je pauza i tako se ciklus ponavlja; da je tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocima, osnovnu zaradu tužilaca određivao po osnovu koeficijenta posla radnog mesta, vrednosti radnog sata i mesečnog fonda ostvarenih sati rada; da tužiocima nije uvećana zarada za rad u smeni od 8,9% u odnosu na osnovnu zaradu, kako je to propisano odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. PKU i obračunata zarada do potpunog uvećanja zarade od 8,9% za svaki mesec pojedinačno sa rokovima dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa, kao i iznos pripadajuće osnovne zarade za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu, sa rokovima dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa.

Prvostepeni sud je zaključio da je rad u smenama svaki rad u kojem zaposleni neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje dve smene, dnevnoj ili noćnoj ili u dve dnevne smene, odnosno način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrazcem, uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima, iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći.

Kako su tužioci u utuženom periodu poslove kod tuženog obavljali radeći u smenama, a tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocima zaradu nije uvećao na osnovu smenskog rada za 8,9% shdono članu 38. stav 1. tačka 4. PKU za EPS, zaključeno je da su osnovani tužbeni zahtevi tužilaca. Zatim, kako u visinu prosečne zarade koje su prethodile mesecu u kojima su tužioci koristili godišnji odmor nisu ušla uvećanja zarade za rad u smenama, da su osnovani i tužbeni zahtevi tužilaca, kojim su tražili da se obaveže tuženi da im isplati razliku naknade zarade za mesece u kojima su koristili godišnji odmor.

Međutim, drugostepeni sud je našao da iz činjenice da su tužioci svaki drugi dan radili od 07,00 do 19,00 časova, ne proizlazi zaključak da su tužioci obavljali smenski rad. Tužioci su obavljali rad u jednoj smeni, koja je trajala dvanaest sati, smenu nisu menjali, odnosno nije bilo situacije da su radili jedan dan od 07,00 do 19,00 časova, a drugi dan imali pauzu, pa treći dan radili od 19,00 do 07,00 časova, već su u kontinuitetu svaki drugi dan obavljali rad u jednoj smeni koja je trajala dvanaest sati iz čega je zaključio da tužioci nisu radili u smenama i da takav rad nije smenski rad, zbog čega im ne pripada uvećanje zarade za smenski rad propisano PKU za EPS u iznosu od 8,9%, te da su neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca za isplatu uvećane zarade na osnovu smenskog rada. Zatim, kako tužiocima ne pripada pravo na uvećanu zaradu na osnovu smenskog rada, da je neosnovan i tužbeni zahtev za isplatu uvećane naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, obračunate na osnovu uvećane zarade na osnovu smenskog rada.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom tužilaca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05,...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 4. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zarade, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama. Odredbom člana 114. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i Ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanje na poziv državnog organa.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“ („Službeni glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88 – ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom na to da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske Unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocima nije uvećao zaradu prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da su tužioci u utuženom periodu radili po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbene zahteve i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada i za vreme korišćenja godišnjeg odmora, sa pripadajućim doprinosima. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za „Elektroprivredu Srbije“), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, imaju pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, kao i na naknadu zarade na ime manje isplaćene zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog i da za tužioce izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbene zahteve tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im, na osnovu člana 153., 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni traženi troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u ukupnom iznosu od 191.825,00 dinara i koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 36.000,00 dinara za tri zastupana lica prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12 ... 37/21) i na ime sudskih taksi i to na reviziju tužiocu AA u iznosu od 26.006,00 dinara, tužiocu BB u iznosu od 25.510,00 dinara i tužiocu VV u iznosu od 10.814,00 dinara i na presudu po reviziji tužiocu AA u iznosu od 39.009,00 dinara, tužiocu BB u iznosu od 38.265,00 dinara i tužiocu VV u iznosu od 16.221,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić