Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) i ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je u periodu od 01.03.2018. godine do 28.02.2021. godine bila u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... za koje je utvrđen koeficijent i obračun plate od 6,83. Tužena je u spornom periodu obračunavala i isplaćivala platu tužilji koja je bila niža od minimalne zarade i vršila doplatu do visine minimalne zarade. Visina predmetnih naknada za sporni period je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finanasijke struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužilji isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu utvrđenu veštačenjem, sa pripadajućom kamatom. Po oceni prvostepenog suda, u situaciji kada je tužilji isplaćivana minimalna zarada, naknada spornih troškova nije realizovana, nezavisno od činjenice što je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu troškova ishrane u toku rada i za naknadu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sa pripadajućom kamatom. Po oceni drugostepenog suda, naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora je tužilji isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate saglasno Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama, pa ne postoji pravni osnov za ostvarenje predmetnog prava tužilje.

Vrhovni sud je ocenio da se neosnovano revizijom tužilje ukazuje da je drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 88/17...129/21), propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Članom 1. stav 1. tačka 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 157/20) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave Članom 3. stav 1. istog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Članom 4. stav 1. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Članom 20. stav 1. Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, broj 21/15 i 92/20), propisani su elementi za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom, a stavom 2. da ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenata iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niža od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisan način, isplaćuje se u visini minimalne zarade.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), članom 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to, između ostalog za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. tog člana zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe Zakona o radu primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno, na osnovu člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Članom 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koji se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Tužilja je zaposlena kod tužene, sa kojih razloga se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. S obzirom na to da poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisije da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15, 92/20) nije propisano pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, koji nije propisan ni prethodno važećim Posebnim kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 12/09). Kada se ima u vidu sve napred navedeno, primanja po osnovu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržani u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, sa kojih razloga ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. Stoga, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud, neosnovani su zahtevi tužilje, s obzirom da su naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u koeficijentu njene plate, a to što je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada je bez uticaja na drugačiju odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković