Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene bila u radnom odnosu po ugovoru o radu od 03.06.2002. godine i radila sa četvrtim stepenom stručne spreme na poslovima ..., sa kojih joj je nezakonito prestao radni odnos u 2009.godini, što je utvrđeno u prethodno okončanom sporu. Na osnovu pravnosnažne i izvršne presude, u postupku prinudnog izvršenja tužilja je vraćena na rad, rešenjem tužene o sprovođenju presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1160/14 od 16.12.2014.godine, kojim se tužilja poziva da se javi na rad 10.07.2015.godine. Kada se tužilja javila na rad, tužena joj je uručila rešenje o korišćenju godišnjeg odmora u periodu od 13.07.2015. godine do 18.08.2015. godine. Radno mesto ... na kojem je tužilja ranije radila u međuvremenu je ukinuto novom sistematizacijom radnih mesta od 08.11.2010. godine. U rešenju o korišćenju godišnjeg odmora koje je tužilji uručeno po vraćanju na rad je navedeno da je tužilja administrativni radnik. Te poslove tužilja nije obavljala, niti joj je to bilo ponuđeno. U postupku vraćanja na rad tužena nije posebnom odlukom rasporedila tužilju na određene poslove. Planom racionalizacije broja zaposlenih u Opštini Doljevac od 26.12.2014. godine, sa izmenom od 02.02.2015. godine, određeno je da tužena može imati najviše 36 zaposlenih na neodređeno vreme i da se predviđa racionalizacija za dva zaposlena vraćena po pravnosnažnim sudskim presudama.

U periodu dok je tužilja koristila godišnji odmor, kod tužene je sproveden postupak utvrđivanja viška zaposlenih, uz izvršeno rangiranje troje zaposlenih po kriterijumima predviđenim Pravilnikom o radu, i to zaposlenog BB koji je obavljao poslove administrativnog radnika (za koje je predviđen jedan izvršilac), tužilje i VV (obe vraćene na rad). Postupak je sproveden tako što je direktor tužene doneo Odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih za dva administrativna radnika 07.07.2015. godine, formirana je tročlana Komisija za utvrđivanje predloga liste zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, koja je ovim zaposlenima predviđenim da budu bodovani, uputila anketni list 24.07.2015. godine da dostave svu dokumetaciju za bodovanje do 05.08.2015. godine, s tim da će u slučaju nedostavljanja podataka biti rangirani na osnovu dostupnih i raspoloživih podataka u ustanovi. Bodovanje je izvršeno na osnovu kriterijuma predviđenih Pravilnikom o radu tužene od 12.09.2014. godine i to: rad ostvaren u radnom odnosu u ustanovama obrazovanja, obrazovanje, rezultati rada kod poslednjeg poslodavca, imovno stanje, zdravstveno stanje i broj dece. Zaposleni BB je izbodovan sa 43 boda, VV sa 39 bodova i tužilja AA sa 32 boda. Komisija je 05.08.2015. godine sačinila preleminarnu rang listu zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, koja je objavljena na oglasnoj tabli tužene, sa rokom za izjavljivanje prigovora od 5 dana od dana objavljivanja, sve za vreme dok se tužilja nalazila na godišnjem odmoru i nije bila u mogućnosti da izjavi prigovor, te u daljem Komisija je 10.08.2015. godine sačinila konačnu rang listu identičnog poretka i predlog liste zaposlenih za čijim radom je prestala potreba na kojoj su tužilja i VV. Rešenjem direktora tužene broj .. od 11.08.2015. godine utvrđen je prestanak potrebe za radom tužilje kao administrativnog radnika, a prigovor tužilje na to rešenje odbijen je rešenjem Upravnog odbora tužene broj .. od 02.09.2015. godine. Školskoj upravi u Nišu dostavljeno je obaveštenje direktora od 11.08.2015.godine o postojanju viška dva administrativna radnika i upućeni su dopisi većem broju poslodavaca koji nisu iskazali potrebu za zapošljavanje viška zaposlenih administrativnih radnika kod tužene. Rešenjem direktora tužene broj .. od 23.09.2015. godine određeno je da tužilji koja obavlja poslove administrativnog radnika, prestaje radni odnos danom isplate otpremnine u utvrđenom iznosu od 306.969,60 dinara, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima zaposlena radi, a u obrazloženju su navedena samo rešenja o utvrđenju prestanka potrebe za radom tužilje kao administrativnog radnika (rešenja od 11.08.2015. godine i 02.09.2015. godine). Po tužbi koju je tužilja podnela radi poništaja tih rešenja, postupak je okončan rešenjem da se tužba smatra povučenom, a tužba radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa od 23.09.2015. godine podneta je 05.10.2015.godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji poništili kao nezakonito i tuženom je naloženo da tužilju vrati na rad i prizna joj sva prava na radu. Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi nezakonito postupao jer nakon donetog rešenja o sprovođenju izvršne presude da se tužilja vraća na rad, tužilji nije ponuđen aneks ugovora o radu za obavljanje poslova administrativnog radnika, nije doneto rešenje o raspoređivanju, a u sprovođenju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih tuženi je tužilju tretirao kao administrativnog radnika iako na te poslove nije raspoređena, te nije ni mogla biti bodovana sa administrativnim radnicima jer te poslove kod tužene nije ni obavljala, sledom čega je tužilji nezakonito prestao radni odnos osporenim rešenjem tužene. Pobijana presuda drugostepenog suda zasnovana je na razlozima da iz obrazloženja osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji, koje ima konstitutivni karakter, proizlazi da je doneto na osnovu prethodno donetog deklaratornog rešenja da je za radom tužilje prestala potreba, a ne sadrži prikaz činjeničnog osnova za primenu propisa navedenih u njegovom uvodnom delu, kao ni za primenu člana 131 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 72/09...53/13), koji se u konkretnom slučaju primenjuje. Navedenim članom je propisano da zaposleni koji je u ustanovi u radnom odnosu na neodređeno vreme, a ostao je neraspoređen ili ima status zaposlenog sa nepunim radnim vremenom, ostvaruje pravo na preuzimanje stavljanjem na listu zaposlenih za koje se vrši preuzimanje (stav 1). Lice iz stava 1. ovog člana utvrđuje se do 15. avgusta za svaku narednu školsku godinu, u okviru školske uprave po jedinicama lokalne samouprave, a na osnovu prijava ustanova o zaposlenima koji imaju pravo na preuzimanje. Pravo na preuzimanje ostvaruje se sporazumom, uz saglasnost zaposlenog ( stav 2). Prema razložnoj oceni drugostepenog suda osporeno rešenje je nezakonito jer je zasnovano na povredi člana 193. stav 1 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) u smislu sadržine rešenja kojim se odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog. Pored navedenog, rešenje je nezakonito i iz razloga što iz njegovog obrazloženja ne proizlazi da je zasnovano na pravilno izvršenom bodovanju, primenom kriterijuma iz Pravilniku o radu, tim pre što kriterijum - rezultati rada kod poslednjeg poslodavca, nije mogao biti primenjen u odnosu na tužilju, kod činjenice da joj je radni odnos prestao 27.11.2009.godine, a da je po vraćanju na rad kod tužene odmah upućena na korišćenje godišnjeg odmora, te i sa razloga što tužilji nije omogućeno učešće u postupku bodovanja, jer joj nije dostavljena preliminarna rang lista na koju je imala pravo izjavljivanja prigovora.

Revizija tužene nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nasuprot tome što je pobijana presuda zasnovana na pravilnim razlozima u primeni materijalnog prava kod ocene o nezakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji, revizijom se neosnovano ističe da je tužilja prekludirana za pokretanje bilo kakvog postupka posle povlačenja tužbe radi poništaja rešenja kojim je utvrđeno da je prestala potreba za njenim radom i njen prigovor odbijen. Stav Vrhovnog kasacionog suda po ovom pitanju iznet je u prethodno donetoj odluci u ovom postupku Rev2 382/2019 od 29.01.2020.godine i nepotrebno ga je ponavljati. Na ocenu o nezakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa od 23.09.2015.godine, ne mogu imati uticaja revizijski navodi tužene o dostavljenim dokazima o pokušaju raspoređivanja u drugu ustanovu ili poslodavca. Ovo, pre svega, zato što tužena u sprovedenom postupku nije dokazala da je tužilju po vraćanju na rad rasporedila i da je u odnosu na tužilju postupljeno u skladu sa članom 131. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Rešenje o prestanku radnog odnosa od 23.09.2015.godine je poništeno kao nezakonito, s obzirom da ne sadrži dovoljno konkretizovane razloge u smislu člana 193. stav 1. Zakona o radu i na osnovu pravilne ocene o nezakonito sprovedenom postupku utvrđenja viška zaposlenih, s obzirom da u odnosu na tužilju nije mogao biti sprovedeno bodovanje kao da je administrativni radnik i primenjen kriterijum „rezultati rada“, posle višegodišnjeg perioda u kojem je bila van radnog odnosa zbog nezakonite odluke tužene i navedene poslove nije radila, te i da joj nije bilo omogućeno korišćenje pravnog sredstva prigovora na preliminarnu rang listu, na osnovu koje je doneta konačna lista, sledom koje je u krajnjem tužilji prestao radni odnos kao tehnološkom višku. Nezakonitosti u postupku donošenja rešenja primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, čine doneto rešenje nezakonitim, zbog čega je ono poništeno i tuženi obavezan da tužilju vrati na rad i reintegriše u radni odnos, u skladu sa članom 191. istog zakona.

Sud je ocenio da navodi revizije ostaju bez odlučnog uticaja, imajući u vidu da je drugostepeni sud za odluku dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen je kao neosnovan zahtev , jer odgovor na reviziju ne predstavlja nužne i potrebne troškove za vođenje parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić