Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem Visokog saveta sudstva – Komisije za raspoređivanje zaposlenih broj ... od 20.12.2013. godine raspoređen na radno mesto „rukovodilac ... i ...“, sa visokom stručnom spremom. Tužena je dana 06.01.2016. godine donela Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta. Pod tačkom .. navedenog pravilnika u okviru ... službe, svrstan je rukovodilac ... i ..., a kao uslov za obavljanje tog posla predviđeno je visoko stručno obrazovanje. Na osnovu navedenog pravilnika, dana 25.06.2016. godine, tužena je donela rešenje V Su ../16 kojim je tužioca kao nameštenika rasporedila na radno mesto rukovodioca ... i ... . Utvrđen je koeficijent za obračun i isplatu plate u iznosu od 1,9 u okviru četvrte platne grupe, a koeficijent se uvećava za 10% imajući u vidu da je rukovodilac unutrašnje jedinice, tako da se tužiocu obračunava i isplaćuje plata po koeficijentu od 2,09.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je navedenim rešenjem tužene od 25.06.2016. godine tužiocu pogrešno određena platna grupa odnosno da je pogrešno svrstan u treću umesto u drugu platnu grupu koja mu pripada shodno stečenom visokom obrazovanju. Time je tužiocu, po oceni prvostepenog suda, bio utvrđen manji koeficijent za obračun i isplatu plate. U prilog toga govori činjenica da je tužena 14.02.2019. godine donela novi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenjem od 25.04.2019. godine tužioca rasporedila na isto radno mesto a za obračun plate utvrđen mu je koeficijent od 2,03 sa uvećanjem od 10%, tako da mu se plata isplaćuje po koeficijentu od 2,23. Kako je posledica navedenog da je tužena tužiocu u periodu od 01.06.2016. do 31.03.2019. godine isplaćivala manju neto platu od pripadajuće, to tužiocu, po oceni prvostepenog suda, pripada razlika koju potražuje između neto plate prema koeficijentu 2,23 i obračunate i isplaćene plate po koeficijentu 2,09 čija je visina utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 62/06... 99/14) propisano je: da se koeficijent određuje rešenjem (član 14. stav 1); da se rešenjem o koeficijentu određuje platna grupa u kojoj se nalazi radno mesto, broj platnog razreda i visina koeficijenta (član 14. stav 2); da koeficijent određuje rukovodilac državnog organa, odnosno lice ili telo koje je određeno posebnim propisom (član 15. stav 1); da se osnovna plata nameštenika određuje se množenjem koeficijenta sa osnovicom (član 40. stav 1); da je osnovica jedinstvena i utvrđuje se za svaku budžetsku godinu Zakonom o budžetu Republike Srbije (član 41.); da se koeficijent za radna mesta nameštenika određuje time što se svako radno mesto nameštenika svrstava u jednu od šest platnih grupa tako da platna grupa odgovara vrsti u kojoj je radno mesto razvrstano u pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u državnom organu (član 42.); da se namešteniku koji stupi na radno mesto rukovodioca unutrašnje jedinice uvećava koeficijent za 10% (član 44.).

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 79/05... 99/14) propisano je: da državni službenik ima pravo žalbe na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i dužnostima ako žalba ovim zakonom nije izričito isključena (član 16. stav 1); da se žalba izjavljuje u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja, ako ovim zakonom nije određen kraći rok (član 16. stav 4); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1); da o pravima i dužnosima nameštenika rešenjem odlučuje rukovodilac ili državni službenik koga rukovodilac za to pismeno ovlasti (član 171. stav 3); nameštenik ima pravo na platu, naknade i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima (član 171. stav 2); odredbe ovog zakona o premeštaju i raspoređivanju državnih službenika shodno se primenjuju na nameštenike (član 172. stav 1).

Polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, te primenjujući citirane odredbe zakona drugostepeni sud je našao da tužilac nije u predviđenom roku iskoristio zakonsko sredstvo kojim bi osporio rešenje v.f. predsednika Osnovnog suda u Valjevu V Su ../16 od 25.05.2016. godine, a kojim rešenjem mu je utvrđen koeficijent za obračun i isplatu plate u visini od 1,9 sa uvećanjem za 10%, tako da mu se plata obračunava i isplaćuje po koeficijentu od 2,09. Stoga je po oceni suda tužilac prekludiran da potražuje naknadu štete, s obzirom na činjenicu da je predmetno rešenje kojim mu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate postalo konačno i pravnosnažno. Naime, tužilac je imao mogućnost da u ostavljenom roku od osam dana od dana prijema navedenog rešenja izjavi žalbu Žalbenoj komisiji sudova o kom pravu je i poučen u ovom rešenju, na koji način bi osporio predmetno rešenje ukoliko nije bio zadovoljan utvrđenim koeficijentom, te bi izjavljivanjem žalbe (u zavisnosti od odluke Žalbene komisije sudova) imao mogućnost da pokrene upravni spor, a koje zakonsko pravo tužilac nije iskoristio. Imajući u vidu navedeno, po oceni drugostepenog suda, potraživanje tužioca u predmetnom postupku je neosnovano. Drugostepeni sud je zaključio da se pravo na naknadu štete vezuje za nastanak štetne radnje, a kako je u ovom slučaju tužiocu plata isplaćivana prema koeficijentu koji je utvrđen konačnim i pravnosnažnim rešenjem koje nije poništeno, to ne postoji pravni osnov za naknadu štete, već je ovo rešenje bilo važeće i primenjivalo se do donošenja novog rešenja predsednika Osnovnog suda u Valjevu V Su ../19 od 25.04.2019. godine o utvrđivanju koeficijenta tužiocu. Sa ovih razloga tužilac, po oceni drugostepenog suda, neosnovano potražuje naknadu štete u vidu razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za sporni period.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je predmetno potraživanje tužioca po osnovu razlike između isplaćene i tražene zarade za period od 01.06.2016. do 31.03.2019. godine i pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje neosnovano jer je tužiocu u utuženom periodu plata isplaćivana na osnovu konačnog i pravnosnažnog rešenja tužene. Za svoju ocenu drugostepeni sud je dao razloge koje kao pravilne i potpune u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

S obzirom na izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić