Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Branislava Bosiljkovića i Božidara Vujičića, članova veća u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slaviša Vukosavljević, advokat iz ..., protiv tuženog AD „BB“ ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2370/18 od 26.10.2018. godine, na sednici održanoj 04.12.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE predlog tužioca za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2370/18 od 26.10.2018. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2823/16 od 05.04.2018. godine u odbijajućem delu za topli obrok i regres i odluka o troškovima postupka i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2823/16 od 05.04.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu po osnovu manje isplaćenih mesečnih zarada na ime smenskog rada, za period januar 2013. godine - jun 2014. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu za topli obrok i regres, za period januar 2013. godine - jun 2014. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, sve bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da na ime tužioca na iznose iz stava prvog izreke uplati nadležnom Fondu PIO- filijala ..., doprinose za obavezno socijalno osiguranje, za PIO i za zdravstveno osiguranje nadležnom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinos za slučaj nezaposlenosti nadležnoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka od 79.773,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2370/18 od 26.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje o naknadi troškova postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, za iznos od 65.600,00 dinara, i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o naknadi troškova postupka sadržano u stavu četiri izreke presude u preostalom delu, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 65.600,00 do iznosa od 79.773,00 dinara, za iznos od 14.173,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav u situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju, na kome su zasnovane pobijane odluke, tužilac je bio u radnom odnosu kod prvotuženog do juna 2014. godine. Veštačenjem radi utvrđivanja da li je tužiocu za sporni period obračunat i isplaćen topli obrok i regres konstatovano je na osnovu uvida u obračunski list tužioca, da je tuženi obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu tužilji po vrednosti jednog radnog časa, u skladu sa članom 5. Aneksa Kolektivnog ugovora, s tim da tuženi nije naknadu na ime toplog obroka i regresa prikazivao odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužioca, te je veštak za sporni period obračun izvršio u skladu sa vremenom provedenom na radu i 1/12 regresa u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog iz 1995. godine, koji je bio važeći 2002.godine, kada je poslednji put isplatio troškove ishrane i regresa odvojeno od zarade i prikazao u obračunskim listićima isplaćene iznose po tim osnovima. Tuženi nije dostavio strukturu cene rada.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepravilno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nije ni doneo. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih (pa i tužioca), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 3. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić