U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miljan Tošić, advokat iz ..., protiv tuženog „Serbotecnic“ d.o.o. Žirovnica, čiji je punomoćnik Vladimir Đerasimović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji 04.12.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 21.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2227/19 od 04.12.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1653/17 od 22.02.2019. godine, stavom prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj .../... od 12.07.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji naknadi štetu u visini od 18 zarada, u neto iznosu od 699.658,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.09.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2227/19 od 04.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1653/17 od 22.02.2019. godine, sadržana u stavu prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog u odnosu na stav drugi izreke. Stavom trećim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom se određeno ne ukazuje. Prema članu 407. stav 2. ZPP revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP, što nije slučaj u konkretnoj parnici.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog počev od 2003. godine i obavljala je poslove radnika u proizvodnji. Tužilji je radni odnos prestao u skladu sa sporazumom o prestanku radnog odnosa od 11.07.2017. godine kojim je predviđeno da tužilji prestaje radni odnos kod tuženog zaključno sa 11.07.2017. godine, s tim što se tuženi obavezao da tužilji bez odlaganja u skladu sa važećim propisima obračuna i isplati zaradu, doprinose i poreze na zaradu, da joj obezbedi ostvarivanja drugih prava iz radnog odnosa i vrati joj uredno popunjenu radnu knjižicu i isplati tri plate na ime otpremnine. Sporazum o prestanku radnog odnosa od 11.07.2017. godine su potpisali tužilja i tuženi bez primedbi. Nakon toga, na zahtev tužilje, tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o od radu .../... od 12.07.2017. godine kojim se tužilji otkazuje ugovor o radu broj .../... od 18.12.2003. godine, zbog prestanka potrebe za njenim radom uz isplatu otpremnine u visini od 246.701,00 dinara, koji iznos je tužilji isplaćen. Prema ovom rešenju, tužilji je radni odnos prestao počev od 11.07.2017. godine. U obrazloženju rešenja navedeno je da je tužilji u smislu člana 179. stav 5. Zakona o radu otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku, jer je prestala potreba za njenim radom, a u pouci o pravnom leku navedeno je da se protiv istog može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana od dana dostavljanja ovog rešenja. Tužilji je rešenje dostavljeno 4 do 5 dana nakon njegovog donošenja, a tužbu je podnela 20.09.2017. godine. Takođe, utvrđeno je i da osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nije doneto zbog prestanka potrebe za radom tužilje usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod tuženog, već je doneto na zahtev tužilje da bi joj bilo omogućeno da kod Nacionalne službe za zapošljavanje ostvari prava kao tehnološki višak.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi da je tužilji radni odnos prestao dana 11.07.2017. godine, kada su tužilja i tuženi zaključili sporazum o prestanku radnog odnosa tužilje, u smislu odredbe člana 177. u vezi člana 175. tačka 3. Zakona o radu. Samim tim, narednog dana, odnosno dana 12.07.2017. godine, kada je tuženi doneo osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu, tužilja više nije bila u radnom odnosu kod tuženog, što znači da tuženi nije mogao ponovo da odlučuje o radnom odnosu tužilje, a takođe nije mogao ni da upotrebi drugi zakonom predviđeni način i razlog prestanka radnog odnosa.

Imajući u vidu da je tuženi ponovo odlučivao o radnom odnosu tužilje, koji nije postojao u to vreme, primenom drugog otkaznog razloga, otkazom od strane poslodavca, shodno odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. u vezi člana 175. tačka 4. navedenog zakona, to je pravilno nižestepeni sud poništio kao nezakonito osporeno rešenje.

U konkretnom slučaju, na ocenu zakonitosti osporenog rešenja nije od uticaja činjenica da kod tuženog nije prestala potreba za radom tužilje usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena.

Imajući u vidu da tužilji nije prestao radni odnos po osnovu osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, to ni poništaj istog nema za posledicu pravo na reintegraciju u radni odnos, odnosno pravo na naknadu potraživane naknade umesto vraćanja na rad, kako je to propisano odredbom člana 191. stav 4. Zakona o radu, pa su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da tužilja nema pravo na potraživanu naknadu štete.

Osim toga, tužilji je prestao radni odnos po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa, koji su bez primedbe potpisali tuženi i tužilja i koji kao takav egzistira u pravnom prometu, jer nije poništavan, tako da se u ovom postupku nije ni cenila zakonitost takvog prestanka radnog odnosa tužilje, tim pre što tužilja takav zahtev nije ni postavila, zbog čega nižestepeni sudovi nisu bili ovlašćeni da odlučuju van granica postavljenog tužbenog zahteva saglasno odredbi člana 3. stav 3. ZPP.

Odredbom člana 175. Zakona o radu („Službeni galsnik RS“ broj 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), propisani su načini na koje zaposlenom prestaje radni odnos. Jedan od načina prestanka radnog odnosa zaposlenom prema tački 3. ove odredbe je sporazumom između zaposlenog i poslodavca, dok je odredbom člana 177. stav 1. istog zakona, propisano da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Dakle, uslov za otkaz od strane poslodavca, sa navedenog zakonskog osnova tehnološkog viška, je da je došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem određenog posla ili da dođe do smanjenja obima posla.

Poslodavac ima autonomno pravo da otpušta zaposlene usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, kada prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili kada dođe do smanjenja obima posla. U konkretnom slučaju, ne radi se o očiglednoj zloupotrebi prava na davanje otkaza po osnovu prestanka potrebe za radom zaposlenog usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, jer kod poslodavca nisu nastupile tehnološke, ekonomske ili organizacione promene koje su dovele do prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili do smanjenja obima posla, koje su dovele do prestanka radnog odnosa tužilje, već je rešenje o otkazu ugovora o radu čiji poništaj tužilja traži, doneto na njeno insistiranje, isključivo da bi tužilja ostvarila prava kod Nacionalne službe za zapošljavanje koja ostvaruju zaposleni koji su proglašeni tehnološkim viškom, što je protivno suštini ovog otkaznog razloga.

Odredbom člana 191. Zakona o radu, između ostalog je propisano da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice. Pravo zaposlenog da umesto vraćanja na rad zahteva paušalnu naknadu štete od najviše 18 zarada koje bi ostvario da radi, može se realizovati pod uslovom da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, da zaposleni ne zahteva da se vrati na rad i zahtev podnese do okončanja glavne rasprave pred sudom.

Međutim, u konkretnoj situaciji iako je rešenje o otkazu ugovora o radu tužilje nezakonito, nisu ispunjeni uslovi za reintegraciju zaposlene u radni odnos, jer je tužilji radni odnos prestao po osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa koji je zaključen dana 11.07.2017. godine, a kako sporazum o prestanku radnog odnosa proizvodi pravno dejstvo čim bude zaključen, u konkretnoj situaciji je ovaj sporazum osnov za prestanak radnog odnosa, a ne rešenje o otkazu ugovora o radu, čiji poništaj je tužilja tražila.

Iz navedenog proizlazi da je osnov za prestanak radnog odnosa sporazum zaključen u smislu člana 177. Zakona o radu između tužilje i tuženog, koji sporazum je konstitutivnog karaktera.

S obzirom da u konkretnoj situaciji tužilja ne može ostvariti pravo da se vrati na rad, samim tim ne može osnovano potraživati ni naknadu paušalne štete.

Iz napred navedenog proizlazi da su nižestepeni sudovi pravilno primeni materijalno pravo radi čega je odlučeno kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić