Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju na osnovu člana 403. stav 2 tačka 2) i člana 407. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava - odredbe člana 168. stav 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je počev od 2013. godine angažovana kod tužene na radnom mestu ... . Poništena su dva konkursa za zapošljavanje sprovedena povodom prijema zaposlenih na neodređeno vreme, na kojima je doneta odluka o prijemu tužilje na radno mesto ... . Po stupanju na snagu Uredbe o zabrani zapošljavanja u državnom sektoru, tužilja i tužena su sukcesivno zaključivale ugovore o radu na određeno vreme, a poslednji ugovor je zaključen dana 31.08.2018. godine, sa istekom 31.08.2019. godine. Za period školske 2019/2020. godine nije zaključen ugovor o radu, niti je tužilji to ponuđeno, iako je ona faktički nastavila sa obavljanjem navedenih poslova, s tim da je dana 04.09.2019. godine nadležnom RF PIO izvršena prijava na obavezno socijalno osiguranje za tužilju na period od 12 ( dvanaest ) meseci. Dana 31.07.2020. godine tužena je donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje pod br. ...-..., kojim je tužilji, zbog isteka roka na koji je zasnovan, prestao radni odnos zasnovan na određeno vreme Ugovorom o radu od 30.08.2019. godine del. broj ...-.../..., zaključno sa 31.07.2020. godine. Protiv tog rešenja tužilja je izjavila žalbu 08.08.2020. godine, povodom koje joj je upućen izvod iz zapisnika sa sednice školskog odbora br. 01-334 od 25.08.2020. godine, prema kome su se nakon razmatranja žalbe tužilje svi članovi školskog odbora izjasnili da su po toj tački dnevnog reda suzdržani. Tužilja je sa datumom 30.07.2020. godine prestala sa faktičkim radom kod tužene. U zapisniku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Inspektorata za rad, Odseka inspekcije u Somboru za Zapadnobački upravni okrug od 28.11.2019. godine, konstatovano je da kod tužene nema radno angažovanih lica bez zaključenog ugovora o radu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužena nije dokazala zaključenje Ugovora o radu između tužilje i tužene od 30.08.2019. godine, niti činjenicu o raspisanom konkursu za radno mesto tužilje, iz kog razloga nije bilo mesta donošenju rešenja o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka po spornom ugovoru, odnosno konačne odluke o izboru kandidata po konkursu, pa nisu ispunjeni uslovi za donošenje pobijanog rešenja.

Suprotno tom stanovištu, drugostepeni sud je našao da je u konkretnoj pravnoj stvari bez uticaja činjenica da Ugovor o radu od 30.08.2019. godine nije potpisan od strane tužilje, jer je ona u školskoj 2019/2020. godini faktički nastavila sa obavljanjem poslova ..., a dana 04.09.2019. godine je nadležnom RF PIO izvršena prijava na obavezno socijalno osiguranje za tužilju za period od 12 meseci. Dakle, tužilja je bila upoznata sa svim bitnim elementima tog ugovora, pa i da zasniva radni odnos na određeno vreme najkasnije od 31.08.2020. godine, a stupanjem na rad kod tužene saglasila se sa zaključenjem takvog ugovora, prihvativši sva prava i obaveze iz njega. Drugostepeni sud je, zatim, ocenio da su bez uticaja žalbeni navodi prema kojima je tužba trebalo da bude odbačena, imajući u vidu da je u postupku po žalbi tužilje, usled uzdržanosti od glasanja članova Školskog odbora tužene, izostalo donošenje formalne odluke tog organa, pa je tužilja u cilju zaštite svojih prava podnela tužbu nadležnom sudu, u skladu sa članom 168. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Kod napred izloženog, prema oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda u pobijanoj presudi da je rešenje tužene kojim je tužilji prestao radni odnos na određeno vreme zbog isteka roka na koji je zasnovan, odnosno konačne odluke o izboru kandidata, zakonito.

Odredbom člana 155. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 ... 88/17), koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja, propisano je da radni odnos na određeno vreme u ustanovi se zasniva na osnovu konkursa, sprovedenog na način propisan za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, a stavom 10. istog člana, da radni odnos na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme. Prema članu 1. stav 2. navedenog zakona, ovim zakonom se uređuju i radni odnosi zaposlenih u ustanovi.

Prema odredbi člana 168. stav 1. istog zakona, na rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposleni ima pravo na žalbu organu upravljanja, u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja direktora. Stavom 2. istog člana je propisano da je organ upravljanja dužan da odluči o žalbi u roku od 15 dana od dana dostavljanja žalbe, a stavom 7. navedenog člana, da ako organ upravljanja ne odluči po žalbi ili ako zaposleni nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može se obratiti nadležnom sudu u roku od 30 dana od dana isteka roka za donošenje rešenja, odnosno od dana dostavljanja rešenja.

Imajući u vidu propisano citiranim odredbama zakona, pravilno zaključuje drugostepeni sud da je pobijano rešenje tužene od 31.07.2020. godine o prestanku radnog odnosa tužilje zakonito, a da je tužba u konkretnom slučaju podneta saglasno odredbama člana 168. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. S tim u vezi, Vrhovni sud nalazi da tužilja neosnovano navodima revizije ukazuje da je drugostepeni sud povredio pravo na štetu tužilje, pogrešno primenivši odredbu člana 168. stav 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Naime, nije sporno da je navedenom odredbom zakona za postupak odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih u ustanovama vaspitanja i obrazovanja predviđena dvostepenost odlučivanja. Međutim, isti član zakona u stavu 7. prepoznaje i pravnu situaciju kada drugostepeni organ o izjavljenom pravnom leku – žalbi ne odluči, odnosno ne odluči u propisanom roku, u kom slučaju se pravna zaštita zaposlenom obezbeđuje podnošenjem tužbe nadležnom sudu, budući da nedonošenjem odluke po žalbi prvostepeno rešenje ( ovde rešenje direktora tužene od 31.07.2020. godine) postaje konačno i protiv tog rešenja se tužbom može tražiti sudska zaštita, kao što je to tužilja učinila u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navedeno, kako je tužilji zakonito prestao radni odnos, nije osnovan zahtev za njeno vraćanje na rad, jer nisu ispunjeni uslovi propisani članom 191. stav 1. Zakona o radu, koji se u ovom slučaju supsidijarno primenjuje.

S obzirom na sve izloženo, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić