Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Ukazivanje tužioca da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka je neosnovana, jer u postupku pred drugostepenm sudom nije došlo do propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu se revizijom ne ukazuje u čemu se sastoji bitna povreda postupka pred drugostepenim sudom.

U pravnosnažnom okonačnom postupku utvrđeno je da je tužilac bio u stalnom radnom odnosu kod tuženog počev od 22.10.2008. godine, primao zaradu od 25.000,00 dinara, da je dana 26.07.2013. godine, potpisao ugovor o radu na određeno vreme na tri meseca, a zatim i sledeće ugovore sve do donošenja rešenja 21.11.2015. godine, kada mu je prestao radni odnos kao tehnološkom višku. Parnične stranke su zaključile ugovor o vansudskom poravnanju od 03.11.2015. godine i Aneks ovog poravnanja, a nakon što je tužilac povukao tužbu u predmetu P1 189/15, kojim je utvrđeno da je tužilac saglasan sa isplatom od 420.000,00 dinara, kao i uplatom doprinosa od strane tuženog kod nadležnog Fonda za PIO i da se navedeni doprinosi odnose na period od 26.07.2013. godine do 31.12.2013. godine, od 01.01.2014. godine do 25.11.2014. godine, 26.02.2015. godine do 31.01.2016. godine, da je članom 2. Aneksa izmenjen stav 3. člana 2. osnovnog ugovora, tako što je ugovoreno da ukoliko Fond PIO ne dozvoli napred navedene uplate doprinosa tuženi je dužan da tužiocu nadoknadi svu štetu koju bi pretrpeo neostvarivanjem kod NZS, kao tehnološkom višku u periodu od 16.02.2015. godine do 31.01.2016. godine. Tužilac je podneo tužbu sudu protiv tuženog koja je zavedena pod brojem P1 100/17 a koji postupak je okončan donošenjem pravnosnažne presude zbog propuštanja P1 100/2017 od 31.08.2017. godine, kojom je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 26.07.2013. godine do 31.12.2013. godine i od 01.01.2014. godine do 25.11.2014. godine, od 26.02.2015. godine do 31.01.2016. godine i obavezan je tuženi da za ovaj period uplati nadležnom Fondu doprinose za obavezno socijalno osiguranje na ime tužioca, kao i da na ime naknade štete za period od 01.02.2016. godine do 21.03.2017. godine tužiocu isplati za svaki mesec naknadu u visini minimalne zarade sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01. u mesecu za prethodni mesec, da je navedena presuda izvršena u postupku prinudnog izvršenja. Stranke su zaključile više ugovora o radu na određeno vreme sa utvrđenom zaradom od 20.328,00 dinara, do kraja juna 2016. godine, tuženi nije odjavio tužioca kod RF za PIO, nije isplaćivao iznos na ime naknade štete utvrđene ugovorom o vansudskom poravnanju od 03.11.2015. godine, ugovori o radu od 29.07.2016. godine pa nadalje, a koji su bliže navedeni u stavu prvom izreke prvostepene presude snabdeveni su faksimilom zakonskog zastupnika tuženog koji je faksimil dao na upotrebu i čuvanje VV, zaposlenom kod tuženog, a koji je navedene ugovore overavao faksimilom bez ovlašćenja zakonskog zastupnika tuženog za zaključivanje ugovora o radu sa zaposlenima. Zakonski zastupnik tuženog nije znao za postojanje ovde osporenih ugovora, tužilac nije obavljao rad kod tuženog, već je samo zaključivao navedene ugovore na određeno vreme kao garanciju da će mu tuženi uplatiti doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio protivtužbeni zahtev tuženog, kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi ugovori o radu zaključeni između parničnih stranaka bliže označeni u izreci prvostepene presude, a odbacio kao neblagovremenu tužbu tužioca kojim je tražio da se utvrdi da se tužilac kod tuženog nalazi u stalnom radnom odnosu počev od 22.10.2008. godine, da tužioca vrati na posao na radno mesto ... i da izvrši obračun isplaćene zarade u visini od 25.000,00 dinara i uplati doprinose nadležnim fondovima za period od 22.10.2008. godine do 26.07.2013. godine i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete za period od 01.04.2017. godine, do 31.10.2017. godine i na ime štete za neostvarenu zaradu kod NZS, za period od novembra meseca 2018. godine zaključno da julom mesecom 2018. godine.

Drugostepeni sud je odluku prvostepenog suda potvrdio.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 192. Zakona o radu propisano je da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje: 1) u pravnom licu nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste kao i da se ovlašćenje iz stava 1. ovog člana daje u pismenom obliku (stav 2).

Članom 84. stav 1. ZOO, propisano je da se ugovor, kao i drugi pravni posao može preduzeti i preko zastupnika, a stavom 2. istog člana da se ovlašćenje za zastupanje zasniva na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na izjavi volje zastupanog (punomoćje).

Članom 88. stav 1. ZOO, propisano je da ugovor koji neko lice zaključi kao punomoćnik u ime drugog bez njegovog ovlašćenja obavezuje neovlašćeno zastupanog samo ako on ugovor naknadno odobri. Strana sa kojom je ugovor zaključen može zahtevati od neovlašćenog zastupanog da se u primerenom roku izjasni da li ugovor odobrava (stav 2). Ako neovlašćeno zastupani ni u ostavljenom roku ugovor ne odobri, smatra se da ugovor nije ni zaključen (stav 3). U tom slučaju, strana sa kojom je ugovor zaključen može od lica koje je kao punomoćnik bez ovlašćenja zaključilo ugovor tražiti naknadu štete, ako u trenutku zaključenja ugovora nije znala, niti je morala znati da to lice nije imalo ovlašćenje za zaključenje ugovora (stav 4).

Članom 51. ZOO, propisano je da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1). Osnov je nedopušten ako je protivan prirodnim propisima, javnom poretku, ili dobrim običajima (stav 2).

Članom 52. ZOO, propisano je da ako osnov ne postoji ili je nedopušten ugovor je ništav.

Članom 66. ZOO, prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama (stav 1).

Članom 103. stav 1. ZOO, propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim obijačima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo.

I po nalaženju Vrhovnog suda, osporeni ugovori o radu zaključeni od 30.05.2016. godine do 28.07.2017. godine su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo u smislu člana 103. ZOO, jer stranke nisu imale stvarnu volju za zaključivanje ugovora o radu kako bi tužilac obavljao rad i ostvario zaradu, već je namera bila nešto drugo, (ostvarivanje prava tužioca na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, kao i prava kod Nacionalne službe za zapošljavanje po osnovu prestanka radnog odnosa), pa kako se radi i o prividnim ugovorima isti nemaju dejstva između tužioca i tuženog primenom člana 66. ZOO. Osim toga, ništavost navedenih ugovora proizlazi iz činjenice da je navedene ugovore za tuženog faksimilom direktora tuženog overavalo lice bez ovlašćenja, odnosno zaposleni VV, koji nije imao ovlašćenja za zastupanje tuženog, odnosno za zaključivanje i overu ugovora o radu sa zaposlenima, pa takvi ugovori o radu ne proizvode pravno dejstvo niti obavezuju tuženog primenom člana 88. ZOO a u vezi člana 103. ZOO.

Članom 195. Zakona o radu propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, a koga zaposleni ovlasti može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Stavom 2. propisano je da je rok za pokretanje spora 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Kako je u postupku utvrđeno da je tužilac za prestanak radnog odnosa po osnovu ugovora iz 2008. godine saznao 11.04.2013. godine, a tužba u navedenoj pravnoj stvari podneta je 03.01.2018. godine, to su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je protekao rok propisan prethodno navedenom odredbom materijalnog prava, zbog čega je pravilno odbačena tužba kao neblagovremena.

Dakle, tužilac je dobrovoljno pristao da fiktivno bude u radnom odnosu kod tuženog i na taj način pristao da ograniči svoje pravo za zasnivanje radnog odnosa kod drugog poslodavca, jer je dobrovoljno potpisivao ugovore o radu na određeno vreme sa tuženim iako rad kod tuženog nije obavljao, a kako se radi i o ništavim ugovorima, tuženi ne može biti odgovoran za štetu koju je tužilac pretrpeo za period od 01.04.2017. godine do 31.10.2017. godine, zbog nemogućnosti zasnivanja novog radnog odnosa, kao i na ime štete za neostvarenu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje za period od novembra 2017. godine zaključno sa julom 2018. godine.

Neosnovani su navodi revidenta da je direktor tuženog potpisivao ugovore kada je bio u Varvarinu a kada nije da je ovlastio VV da potpisuje sporne ugovore o radu sa tužiocem i drugim radnicima, jer je zakonski zastupnik tuženog BB prilikom davanja iskaza potvrdio da VV nije dao nikakvo ovlašćenje za upotrebljavanje faksimila za radne odnose, već je faksimil korišćen isključivo u vezi carinskih postupaka, vezanih za firmu a da je GG u ime tuženog mogao u smislu člana 192. Zakona o radu da odlučuje o pravima obavezama i odgovornostima iz radnih odnosa kod tuženog o čemu je i dostavljena odluka br. 114/15 od 06.05.2015. godine.

Neosnovani su navodi tužioca istaknuti u reviziji da nije dobio rešenje o prestanku radnog odnosa, da tuženi nije doneo takvo rešenje, jer je nesporno da je tužiocu prestao radni odnos 21.11.2015. godine.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji pa mu ne pripadaju troškovi revizijskog postupka, a tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić