Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, odredbi Ugovora o radu na određeno vreme od 30.01.2019. godine i Ugovora o radu na neodređeno vreme od 20.03.2019. godine i primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu za period od 04.02.2019. godine do 15.05.2019. godine isplati naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada na relaciji Novi Sad – Kragujevac, jer tužilac nije dokazao da je prijavljeno mesto prebivališta tužioca u Novom Sadu u spornom periodu bilo i mesto njegovog mesta stanovanja, odnosno da je svakodnevno na posao dolazio u Kragujevac u sedište poslodavca i da se nakon završetka radnog vremena vraćao u Novi Sad, odnosno da je imao stvarne troškove za dolazak i odlazak sa rada na relaciji Novi Sad – Kragujevac- Novi Sad u visini utvrđenoj iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi odluku o tužbenom zahtevu doneli uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilac nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično - pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, revizijom se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Primena ovog instituta je predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Iz navedenih razloga, nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je Vrhovni sud primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st.1.i 3.).

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 22.04.2021. godine. Vrednost predmeta spora je 101.263,00 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena, pa je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković