U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje V.K. iz B., Ulica ... i ... broj …, čiji je punomoćnik R.N., advokat iz B., Ulica ... broj …, protiv tuženog Privrednog društva za d.e.e. DOO iz N.S., ... broj ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 796/14 od 23.07.2014. godine, u sednici održanoj 18.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 796/14 od 23.07.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudska jedinica u Bečeju P1 549/13 od 19.09.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog sa danom 18.01.2012. godine, da se obaveže tuženi da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme i da je rasporedi na radno mesto koje odgovara njenim kvalifikacijama, kao i da se obaveže tuženi da joj naknadi parnične troškove sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom nadoknadi parnične troškove od ukupno 950,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 796/14 od 23.07.2014. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je sa tužiljom zaključio 12.01.2011. godine ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova na 60 dana odnosno do 11.04.2011. godine, a prema kojem je tužilja angažovana kao izvršilac privremenih i povremenih poslova sa visokom stručnom spremom za vršenje administrativno-tehničkih poslova. Nakon toga su parnične stranke zaključile više aneksa ugovora o privremenim i povremenim poslovima u trajanju od 60, 30, 35 i 120 radnih dana i to 12.04.2011. godine, 09.07.2011. godine, 01.10.2011. godine, 12.11.2011. godine, 01.01.2012. godine, 30.03.2012. godine, 28.06.2012. godine i 14.12.2012. godine, kada je zaključen poslednji ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova na 30 dana, a zaključno sa 27.01.2013. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da se zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima ne zasniva radni odnos, zbog čega nije bilo mesta primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, odnosno nije došlo do prerastanja u radni odnos na neodređeno vreme.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, dok je stavom 4. istog člana zakona, propisano da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Saglasno navedenom, uslov za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme je da su poslodavac i zaposleni imali zaključen ugovor o radu na određeno vreme i da je ukupno trajanje duže od 12 meseci na istovrsnim poslovima, ili da zaposleni radi duže od pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Naime, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima ne zasniva se radni odnos na određeno vreme, jer lice koje obavlja poslove po osnovu takvog ugovora nema status zaposlenog u smislu Zakona o radu, zbog čega nije bilo mesta primeni citirane odredbe člana 37. Zakona o radu. Stoga, kako tužilja sa tuženim nije imala zaključen ugovor o radu, niti status zaposlenog lica na određeno vreme, već je imala zaključene ugovore o privremenim i povremenim poslovima, to se radi o radu van radnog odnosa, pa bez obzira na dužinu njegovog trajanja, ne može doći do prerastanja u radni odnos na neodređeno vreme.

Primenom člana 405. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu, s obzirom da se revizijom ponavljaju žalbeni navodi, a obrazlaganjem se ne bi postiglo novo niti ujednačenije tumačenje prava.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.