Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju na osnovu člana 441. Zakona o parničnom postupku, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/1,49/13, 73/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) - u daljem tekstu ZPP, i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i obavljala poslove ..., na osnovu Ugovora o radu broj ../del. .. od 06.05.2016. godine. Na dan donošenja Odluke Skupština Opština Bojnik 13.10.2017. godine, kojom je saglasno Zakonu o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru kod tuženog utvrđen maksimalan broj od 10 zaposlenih, tuženi je imao u radnom odnosu 21 zaposlenog na neodređeno vreme. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta od 17.11.2017. godine, koji je stupio na snagu 05.12.2017. godine, kod tuženog je ukinuto radno mesto ... . Tužilja nije prihvatila predlog tuženog iz Ankete od 11.12.2017. godine za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine, a nakon pozitivnog izjašnjenja dvoje radnika po istoj anketi tuženi je imao 19 zaposlenih na neodređeno vreme. Osporenim rešenjem od 28.12.2018. godine, donetim na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu i člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, tužilji je otkazan ugovor o radu od 06.05.2016. godine. Tužilji je radni odnos prestao zaključno sa 28.12.2018. godine, isplaćena joj je otpremnina 03.01.2019. godine, kao i sve neisplaćene zarade. Zahtev tužilje od 27.08.2018. godine za isplatu putnih troškova je odbijen kao neosnovan rešenjem tuženog broj ../2018 od 31.08.2018. godine, koje je istog dana dostavljeno tužilji, a čiji poništaj ona nije tražila u sudskom postupku. Visina predmetnih novčanih potraživanja je utvrđena na osnovu ekonomsko - finansijskog veštačenja.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tuženi u konkretnom slučaju bio dužan da pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji donese program rešavanja viška zaposlenih, jer je na dan donošenja odluke SO Bojnik dana 13.10.2017. godine imao 21 radnika zaposlenog na neodređeno vreme, a što predstavlja dovoljan razlog za nezakonitost osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu od 28.12.2018. godine. Sledom toga, usvojio je tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja, vraćanje na rad i isplatu izgubljene zarade u utuženom periodu, a obavezao je tuženog i da tužilji naknadi troškove prevoza, nalazeći da joj na osnovu člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu pripadaju stvarni troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, smatrajući da je trenutak nakon izmene pravilnika i zaključivanja sporazuma sa radnicima koji su se u anketi izjasnili da žele da im prestane radni odnos relevantan za ocenu ispunjenosti uslova iz člana 153. Zakona o radu. Kako je tuženi u tom trenutku imao 19 radnika zaposlenih na neodređeno vreme, nije postojala potreba za donošenjem Programa o rešavanju viška zaposlenih, pa je tuženi proces racionalizacije sproveo na pravilan i zakonit način. S obzirom da je novim Pravilnikom tuženog o sistematizaciji radnih mesta od 17.11.2017. godine ukinuto radno mesto tužilje ..., to u konkretnom slučaju nije postojala potreba za utvrđivanjem kriterijuma i bodovanjem. Takođe, imajući u vidu da je tužilja promenu prebivališta izvršila nakon zaključenja ugovora radu, a da nije dobila naknadnu saglasnost poslodavca za uvećane troškove prevoza za dolazak i odlazak sa posla posle promene prebivališta, drugostepeni sud je našao da tužilji prema članu 118. st. 1. i 3. Zakona o radu ne pripada pravo na uvećane troškove prevoza u utuženom periodu.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 113/17) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 118. stav 3. istog zakona propisano je da promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.

Pravilno je drugostepeni sud, prema stanovištu Vrhovnog suda, primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci pobijane presude.

Imajući u vidu da je tuženi nakon izmene Pravilnika i sprovedene ankete imao 19 zaposlenih na neodređeno vreme, u konkretnom slučaju nije postojala potreba za donošenjem Programa o rešavanju viška zaposlenih u smislu člana 153. Zakona o radu. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta tuženog od 17.11.2017. godine, koji je stupio na snagu 05.12.2017. godine, ukinuto je radno mesto ... na kome je tužilja radila, pa su postojali opravdani razlozi na strani poslodavca da tužilji otkaže ugovor o radu, odnosno da joj prestane radni odnos kao tehnološkom višku u smislu citiranog člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu. Pri tom, u slučaju prestanka potrebe za radom zaposlenih zbog ukidanja radnog mesta za koje je zaposleni ima zaključen ugovor o radu, poslodavac nije dužan da primeni bilo kakve kriterijume prilikom otpuštanja zaposlenog. Kako je tužilji zakonito prestao radni odnos, nisu ispunjeni uslovi propisani članom 191. st. 1. i 2. Zakona o radu da tužilja bude vraćena na rad i da joj se naknadi šteta u visini izgubljene zarade. Pored toga, usled izostanka naknadne saglasnosti poslodavca, tužilji u konkretnom slučaju ne pripada ni pravo na naknadu troškova prevoza u utuženom periodu u smislu člana 118. st. 1. i 3. Zakona o radu. Takođe, pravilno je pobijanim presudom odbačena tužba tužilje u delu za vraćanje na rad na poslove i radne zadatke koje je obavljala ili na druge poslove u okviru njene stručne spreme, u skladu sa članom 16. ZPP, s obzirom da obavezivanje poslodavca da zaposlenog rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim radom ne spada u sudsku nadležnost, jer se to vrši ugovorom o radu, odnosno njegovim aneksom.

Sa izloženih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković