Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1357/21 od 05.05.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužilje pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 747/2019 od 18.02.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 02.02.2022. godine, u odbijajućem delu o glavnom zahtevu, tako što se utvrđuje da je ništava odredba 3. svih ugovora o radu zaključenih između stranaka i to od: 20.11.2018. godine, 11.12.2018. godine, 31.01.2019. godine, 11.02.2019. godine, 10.04.2019. godine i 20.07.2019. godine, koja glasi: „zaposlena zasniva radni odnos na određeno vreme počev od 21.11.2018. godine do 20.12.2018. godine, počev od 21.12.2018. godine do 20.02.2019. godine, počev od 21.02.2019. godine do 20.05.2019. godine, počev od 21.05.2019. godine do 20.08.2019. godine, počev od 21.08.2019. godine do 20.11.2019. godine, zbog izvršenja određenog posla“; te se utvrđuje da je tužilja dana 21.11.2018. godine kao danom stupanja na rad po zaključenom ugovoru o radu od 20.11.2018. godine zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme. Stavom drugim izreke, u preostalom delu žalba tužilje i žalba tuženog u celosti su odbijene, pa je navedena presuda u usvajajućem delu potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara u roku od 8 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi u 30 gradova i naseljenih mesta u Republici Srbiji ima svoje maloprodajne objekte. Odlukom tuženog od 11.09.2017. godine otvoren je maloprodajni objekat u ... . Dana 20.11.2018. godine između tužilje kao zaposlene i tuženog kao poslodavca zaključen je ugovor o radu na određeno vreme – jedan mesec, po kome će tužilja sa IV stepenom stručne spreme obavljati poslove prodavca 4. klase u maloprodajnom objektu tuženog u ... . Nakon toga, između tužilje i tuženog zaključeno je više ugovora o radu na određeno vreme (kako je bliže naznačeno u izreci presude), a zadnji ugovor o radu na neodređeno vreme zaključen je dana 24.07.2019. godine sa rokom trajanja od 21.08.2019. godine do 20.11.2019. godine. U tom objektu tužilja je obavljala poslove poslovođe 4. klase u maloprodajnom objektu u ... . U svim ugovorima o radu zaključenim između stranaka pod tačkom 3. ugovoreno je da tužilja zasniva radni odnos na određeno vreme zbog izvršenja određenog posla. Za vreme dok je tužilja obavljala poslove u maloprodajnom objektu tuženog u ... izvršena su dva kontrolna popisa robe. Prvi popis izvršen je 07.04.2019. godine i utvrđeno je da postoji manjak i gubici u poslovanju od 3,63% od ostvarenog prometa, s tim što je tolerantni manjak iznosio 0,5% po Pravilniku o radu tuženog. Plan prodaje ostvaren je 70%. Zbog navedenog manjka i gubitka u poslovanju tuženi je dana 10.05.2019. godine doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu tužilji zbog povrede radne obaveze propisane članom 18. stav 1. Ugovora o radu (neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza; manjak u maloprodajnom objektu utvrđen popisom koji prelazi 0,5% prometa). Tužilji nije otkazan ugovor o radu, ali je upozorena da će se to desiti ako ponovo učini istu ili sličnu povredu radne obaveze bez ponovnog upozorenja. Drugi kontrolni popis robe izvršen je 05.09.2019. godine i utvrđeno da su gubici u poslovanju 4,39%. Odlukom tuženog od 24.09.2019. godine, zatvoren je maloprodajni objekat u ... zbog navodne nerentabilnosti poslovanja tako da je poslednji rad sa kupcima bio 27.09.2019. godine. Tuženi je dana 26.09.2019. godine otkazao ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled organizacionih promena u smislu člana 192, 179. stav 5. tačka 1. i 158. stav 2. Zakona o radu, odnosno zbog zatvaranja maloprodajnog objekta u ... sa danom 03.10.2019. godine kojeg dana je tužilja primila rešenje do kojeg dana je i radila kako bi se ispraznio objekat koji se zatvara. U tom objektu u ... bilo je zaposleno pet osoba. Međutim, u naredna tri meseca, nakon što je tužilji otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku, tuženi je primio u radni odnos šest radnika na poslove prodavca u maloprodaji koje poslove je tužilja obavljala kod tuženog po naznačenim ugovorima o radu i to u maloprodajnim objektima u ..., ..., ..., ..., ... i ..., odnosno u mestima na koje je i tužilja mogla biti premeštena, obzirom na udaljenost njenog mesta prebivališta i lokacija objekata u kojima je došlo do novog zapošljavanja.

U oceni zahteva tužilje, prvostepeni sud polazeći od odredbe člana 37. stav 6. i čl. 37, 154, 157, 171, 173, 179, 193. i 195. Zakona o radu je našao da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan i to u odnosu na deo zahteva za utvrđivanje ništavosti otkaza ugovora o radu i zahteva tužilje za vraćanje na rad u roku od 8 dana od pravnosnažnosti presude. Ovo iz razloga što je tuženi u navedenim okolnostima, nakon što je tužilji uručio rešenje o raskidu ugovora o radu, u roku od 3 meseca u maloprodajnim objektima koji se nalaze u okolini gde je prebivalište tužilje zaposlio šest radnika na poslovima koje je i ranije obavljala tužilja, pa zaključuje da je tuženi bio u mogućnosti da nakon zatvaranja maloprodajnog objekta u ... tužilju premesti na iste poslove na drugu lokaciju i ponudi joj izmenu ugovornih uslova rada u smislu člana 171. stav 1. tačka 2. Zakona o radu radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca, a što bi sve bilo u skladu sa članom 173. Zakona o radu. Shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu usvojio je tužbeni zahtev tužilje u tom delu. Kako raspoređivanjem zaposlenog radno mesto je u isključivoj nadležnosti poslodavca to je sud tužbu u tom delu odbacio kao nedozvoljenu. U pogledu dela tužbenog zahteva tužilje za poništaj člana 3. zaključenih ugovora o radu prvostepeni sud je našao da je isti neosnovan, a iz sledećih razloga. Razlog za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme nije bitan element ugovora o radu pa to ne čini navedene odredbe člana 3. ugovora o radu nezakonitim, jer je članom 33. Zakona o radu određeno šta ugovor o radu sadrži i to: između ostalog način zasnivanja radnog odnosa i trajanja ugovora o radu na određeno vreme, što navedene odredbe člana 3. ugovora o radu i sadrže pa se ne može reći da su te odredbe mimo uslova koje predviđa Zakon. Sa druge strane, imajući u vidu odredbu člana 37. stav 2. i 6. Zakona o radu proizilazi da u konkretnom slučaju nije protekao rok od 24 meseca od zaključenja prvog ugovora o radu na određeno vreme 21.12.2018. godine pa do 03.10.2019. godine kada je tužilja prestala sa radom kod tuženog i sa kojim danom joj je prestao radni odnos osporenim rešenjem otkaza ugovora o radu od 26.09.2019. godine se ne može utvrditi da je tužilji prerastao radni odnos na neodređeno vreme ni po tom osnovu (član 31. stav 2. i 6. Zakona o radu).

Odlučujući o žalbi stranaka, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na poništaj nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa i nalogu tuženog da tužilju vrati na rad u roku od 8 dana, u delu kojim je odbačena tužba tužilje kao nedozvoljena i u delu odluke o troškovima postupka, ali je preinačio prvostepenu presudu u delu odluke kojim je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da su ništave odredbe člana 3. svih zaključenih ugovora o radu i da se utvrdi da je tužilja dana 21.11.2018. godine sa danom stupanja na rad po zaključenom ugovoru o radu od 20.11.2018. godine zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, već je preinačio prvostepenu presudu i u tom delu tužbeni zahtev usvojio. Razloge koje drugostepeni sud u preinačujućem delu prvostepene odluke navodi ogledaju se u argumentaciji da član 37. Zakona o radu predviđa dve grupe osnova zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme i dva razloga za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Obavezan element ugovora o radu na neodređeno vreme shodno članu 33. stav 1. tačka 7. Zakona o radu je njegovo trajanje i osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme. Slučajevi zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme predstavljaju izuzetak od pravila da se radni odnos zasniva na neodređeno vreme (član 31. stav 1. Zakona o radu) pa se ti izuzeci primenjuju i tumače striktno, dok zakonski osnovi za zaključenje ugovora o radu na određeno vreme moraju biti uslovljeni objektivnim razlozima i opravdani potrebama poslodavca u smislu da se posao obavlja u određenom roku ili da je priroda posla takva da traje određeno vreme, ili pak da se rad okonča pre nastupanja određenog događaja. Član 3. naznačenih ugovora o radu to ne sadrži. Prema članu 31. stav 6. Zakona o radu predviđeno je da ugovor o radu na određeno vreme ako je zaključen suprotno odredbama ovog zakona smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme, odnosno da on postoji još od stupanja zaposlenog na rad po ugovoru o radu zaključenog na određeno vreme. U ovom slučaju nije postojao zakonski osnov za zasnivanje radnog odnosa na određeno vreme koji bi bio uslovljen objektivnim razlozima i opravdan potrebama da se posao prodavca saglasno poslovođe u maloprodajnom objektu tuženog u ... obavlja zbog izvršavanja određenog posla. Objekat za maloprodaju otvoren je u ... u septembru 2017. godine bez navođenja da se otvara na određeno vreme, ili pak za vreme dok rentabilno posluje, stoga je drugostepeni sud mišljenja da su se stekli uslovi za usvajanje tužbenog zahteva tužilje u smislu utvrđenja ništavosti člana 3. naznačenih ugovora o radu, te da je radni odnos tužilje kod tuženog prerastao u radni odnos na neodređeno vreme.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno rezonovanje drugostepenog suda u pogledu preinačujućeg dela prvostepene presude nije prihvatljiv. Ovo iz razloga što kada se pogleda sadržina člana 3. svih ugovora o radu zaključenih između stranaka kojim je ugovoreno da tužilja zasniva radni odnos na određeno vreme, zbog izvršavanja određenog posla, nije u suprotnosti sa odredbama člana 33. i 37. Zakona o radu. Ovo iz razloga što kada se uzme u obzir sadržina člana 2. svih naznačenih ugovora o radu, u istima je predviđeno koje poslove će tužilja da obavlja. Evidentno je da je realizacija poslova na kojima je radila tužilja u zavisnosti od nekih objektivnih okolnosti, potreba za kupovinom određenih proizvoda u maloprodaji i slično, pa se stoga može prihvatiti da je realizacija plana prodaje u maloprodajnom objektu gde je tužilja radila može predstavljati objektivan razlog i objektivnu potrebu da se iz opreznosti zaključuje ugovor o radu na određeno vreme. Iz toga proizilazi da iz tih razloga sadržina odredbe člana 3. ugovora ne može predstavljati pravni osnov za utvrđivanje ništavosti te odredbe, te da se shodno tome može zaključiti da su one ništave i da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme. Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio rešenje o otkazu iz drugih razloga (tužilji nije ponuđeno da pređe u drugi maloprodajni objekat u drugom mestu, gde su postojali maloprodajni objekti tužioca, a koji nisu bili mnogo udaljeni od prebivališta tužilje, a osim toga tužilac je zaposlio u roku od tri meseca od davanja otkaza tužilji šest novih radnika). Međutim, mora se imati u vidu činjenica da je radni odnos tužilja po zadnjem ugovoru o radu zasnovala na određeno vreme i na period od 21.08.2019. godine do 20.11.2019. godine.

Iz ovih razloga Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tuženog osnovana i da je bilo neophodno drugostepenu presudu u tom delu preinačiti i potvrditi prvostepenu presudu. Kako proizilazi da tužilja nije uspela u žalbi to je ukinuta presuda drugostepenog suda u stavu trećem izreke jer tužilja nema pravo na troškove drugostepenog postupka.

Imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu I izreke.

U preostalom delu revizijskih navoda, Vrhovni kasacioni sud nalazi da isti nisu osnovani, a upravo iz razloga koje u tom pogledu daje i prvostepeni i drugostepeni sud, a koje razloge u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud, pa je odlučeno kao u stavu II izreke.

Tuženi je uspeo u reviziji, pa mu shodno tome pripadaju troškovi revizijskog postupka i to za stručni sastav revizije od 18.000,00 dinara. Troškove vezano za sudsku taksu za reviziju i odluku, sud nije priznao iz razloga što tuženi iste nije pravilno opredelio shodno članu 163. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu III izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić