Prema stanju u predmetu, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2744/11 od 12.06.2012. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo utvrđenje ništavosti rešenja tužene kojim je odlučeno o uvećanju koeficijenta tužilje sa zahtevom za isplatu novčanih iznosa na ime razlike zarade koji bi joj pripao primenom pravilno utvrđenog koeficijenta, sve bliže opredeljeno u izreci navedene presude. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6389/12 od 11.09.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Punomoćnica tužilje je podnela predlog za ponavljanje postupka dana 25.12.2018. godine iz razloga propisanih u članu 422. stav 1. tačka 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), navodeći da je tužilja stekla mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno povreda ljudskog prava u predmetu Mirković i drugi protiv Srbije (predstavka broj 27471/15 i 12 drugih) koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“ broj 60 od 03.08.2018. godine, a postala pravnosnažna shodno članu 44. stav 2. Konvencije 03.12.2018. godine.

Odlučujući o predlogu za ponavljanje pravnosnažno završenog postupka, nižestepeni sudovi su zaključili da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka jer se u konkretnom slučaju dejstvo odluke Evropskog suda za ljudska prava ne može proširiti i na tužilju, s obzirom da Evropski sud nije izvričito utvrdio da se dejstvo te odluke proširuje i na druga lica koja nisu podnela predstavku, odnosno osporila pojedinačni akt koji se neposredno odnosi na ta lica, već je naprotiv u odluci Mirković i drugi protiv Srbije, taj sud proglasio da su predstavke koje su podneli treći, četvrti, peti i dvanaesti podnosilac predstavke neprihvatljive jer se podnosioci nisu na adekvatan način žalili Ustavnom sudu zbog čega su njihove pritužbe odbačene. Tužilja nije dostavila dokaz da je njena ustavna žalba, odnosno predstavka Evropskom sudu za ljudska prava usvojena, odnosno nije dostavila dokaz da je Evropski sud, odnosno Ustavni sud svojom odlukom proširio dejstvo i na lica koja nisu podnela predstavku odnosno ustavnu žalbu, pa je predlog za ponavljanje postupka odbijen kao neosnovan.

Tužilja je u konkretnom slučaju tražila ponavljanje postupka na osnovu člana 422. stav 1. tačka 10. ZPP. Prema članu 422. stav 1. tačka 10. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09 koji se u konkretnom slučaju primenjuje), postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako je, po pravnosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije. Dakle, ponavljanje se moglo tražiti ako je po pravosnažno okončanom postupku pred nacionalnim sudom ESLJP doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Republike Srbije, što znači da nije postavljen uslov da ESLJP izričito utvrdi da se dejstvo te odluke proširuje i na druga lica koja nisu podnela predstavku, već je data mogućnost da se u postupku u kome je postojao isti ili sličan pravni odnos stranka pozove na praksu ili zauzet stav ESLJP, kao osnov za ponavljanje pravosnažno okončanog postupka. Tužilja u konkretnom slučaju nije tražila ponavljanje postupka završenog pravnosnažnom presudom na osnovu člana 422. stav 1. tačka 11. ZPP, povodom odluke o ustavnoj žalbi, već na osnovu odluke Evropskog suda za ljudska prava protiv Republike Srbije, pa je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka jer tužilja nije dokazala da je njena ustavna žalba usvojena, odnosno da je Ustavni sud svojom odlukom proširio dejstvo i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu. Zbog pogrešnog pravnog stanovišta nižestepeni sudovi nisu ispitali razloge za ponavljanje postupka u smislu člana 422. stav 1. tačka 10. ZPP i utvrdili da li se u ovom pravosnažno okončanom postupku radi o istom ili sličnom pravnom odnosu u kome je ESLJP doneo odluku protiv Republike Srbije, na koju se poziva tužilja u predlogu za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka.

Kako je u konkretnom slučaju pogrešnom primenom navedenih odredaba Zakona o parničnom postupku odlučeno o predlogu za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, Vrhovni sud je na osnovu člana 406. stav 1. u vezi člana 412. stav 5. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković