.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 2919/2022
08.02.2023. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Boris Sarić, advokat iz ..., protiv tuženog Javno gradsko saobraćajno preduzeće „Novi Sad“ sa sedištem u Novom Sadu, kog zastupa punomoćnik Snežana Knežević Bojović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1938/22 od 18.05.2022. godine, u sednici održanoj 08.02.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1938/22 od 18.05.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1938/22 od 18.05.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1486/2020 od 24.02.2022. godine, stavom prvim, drugim i trećim izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati tužiocu na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za period od 01.07.2017. godine do 31.12.2019. godine iznos od 959,49,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.12.2020. godine do isplate, kao i iznos od 274,50 dinara na ime obračunate kamate na iznos glavog duga za period od dospelosti pojedinačnih iznosa do 01.07.2020. godine. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1938/22 od 18.05.2022. godine, stavom prvim izreke delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržanu u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove postupka u iznosu od 50.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je odbijen zahtev tužioca po ovom osnovu preko dosuđenog do traženog iznosa os 290.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 3.060,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.
Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, a kod utvrđenja da cena rada koju je tuženi primenjivao pre početka primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, nije bila utvrđena u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora tuženog. Navedeno iz razloga što tuženi prilikom isplate zarada nije iscrpio planiranu masu sredstava za zarade i preostala raspoloživa neutrošena sredstva za 2014., 2015., 2016., 2017., 2018. i 2019. godinu, u iznosima utvrđenim u prvostepenoj presudi. Na navedene iznose primenjeno je umanjenje od 10%, odnosno umanjenje 5%, u skladu sa Zakonom o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata kod korisnika javnih sredstava.
Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je dao pravno relevantne razloge za svoju odluku na kojima je zasnovana primena materijalnog prava. Pobijana odluka kojom je tužiocima dosuđena razlika zarade u utuženom periodu doneta je primenom odredaba Zakona o radu, Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, Zakona o javnim preduzećima i Uredbe o načinu i kontroli obračuna isplate zarade u javnim preduzećima. Poslodavac je dužan da zaposlenom isplati ugovorenu zaradu, u skladu sa Kolektivnim ugovorom poslodavca i zaključenim ugovorom o radu i sud štiti pravo zaposlenog na isplatu ugovorene zarade. Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava primenjuje se na korisnike javnih sredstava, ali primenom propisanog umanjenja na osnovicu koja je utvrđena pravilnim množenjem cene radnog časa sa koeficijentom predviđenim Kolektivnim ugovorom poslodavca i fondom časova rada. Takva odluka drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o navedenom pravnom pitanju i stoga ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse o ovom pitanju, niti za novim tumačenjem prava. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, a u posebnoj reviziji tuženog nisu navedeni argumenti za prihvatanje odlučivanja o reviziji po osnovu člana 404. ZPP.
U skladu sa navedenim Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Vrednost predmeta spora iznosi 959,49 dinara, pa kako u ovoj parnici očigledno ne prelazi iznos cenzusa za izjavljivanje revizije iz člana 403. stav 3. ZPP, to revizija tuženog nije dozvoljena.
U skladu sa iznetim, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
