Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/13- US, 55/14, 87/2018 i 18/2020) i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku nisu zakonom predviđen revizijski razlog, po odredbi člana 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu Ugovora o radu od 08.07.2010. godine, na radnom mestu ..., čiji opis poslova jeste, između ostalog i da istovremeno vozi vozilo u javnom drumskom saobraćaju i da prodaje i naplaćuje karte putnicima, vodi kontrolni list, blagovremeno obračunava i predaje ostvareni pazar, a najkasnije u roku od 24 sata. Tužilac je dana 20.04.2017. godine radio kao ... na liniji Vrnjačka Banja – Sombor kada je, prilikom popunjavanja karte broj 007397 putniku na relaciji Zemun – Novi Sad, odvojeno ispisao original karte i kopiju, umesto da piše na originalu samokopirajuće karte, tako da ostaje otisak na kopiji koja se predaje putniku. Na originalnom primerku karte nije upisao relaciju i cenu karte, dok je u kopiji kod putnika u upisao relaciju i cenu, što je ustanovila terenska kontrola. Sa druge strane, tužilac je pravilno popunio kontrolni list u koji je terenska kontrola takođe izvršila uvid, te nije bilo mogućnosti da na originalnoj karti koja ostaje tužiocu eventualno upiše manji iznos cene karte nego što je upisano u duplikatu karte koji je pronađen kod putnika i na taj način stvori uslove da prisvoji razliku u ceni. Tužilac je 30.06.2017. godine radio kao ... na liniji Sombor – Soko Banja, sa polaskom iz Sombora. Narednog dana, u subotu 01.07.2017. godine tužilac se vraćao iz Soko Banje za Sombor, u Sombor je stigao u 13,41 časova, taho listići su izvađeni iz tahografa u 13,47 časova, a na putnom nalogu broj 8853 je zabeležen kraj transportnog zadatka u 14,00 časova. Blagajna tuženog vikendom radi od 08,00 do 16,00 časova. Radnim danom radi od 06,00 do 22,00 časova. Kontrolor obračuna pazara i blagajnik evidentiraju datum i sat prijema novca i obračuna pazara. Obračun i predaja pazara ostvarenog na relaciji Sombor – Soko Banja traje oko 15 do 20 minuta. Sledećeg dana u nedelji 02.07.2017. godine tužilac je kao ... imao radni zadatak prevoz putnika na relaciji Sombor – Vrnjačka Banja , a iz Vrnjačke Banje je krenuo 03.07.2017. i stigao u Sombor u 15,45 časova, i svoj radni zadatak završio u 16,07 časova. Pazar ostvaren na relaciji Sombor – Soko Banja – Sombor od 30.06/01.07.2017. godine u iznosu od 31.600,00 dinara koji je trebalo predati na blagajnu 01.07.2017., a najkasnije u roku od 24 časa, tužilac je predao tek po povratku iz Vrnjačke Banje 03.07.2017. godine, dok pazar ostvaren na relaciji Sombor – Vrnjačka Banja u iznosu od 36.930,00 dinara nije predao 03.07.2017. godine, nakon obavljenog radnog zadatka, ni u roku od 24 časa, nego tek 05.07.2017. godine, tako što je prvo 04.07.2017. godine predao samo obračun sa kartama bez novca, a 05.07.2017. godine i novac, iako je u oba slučaja znao da mora da pazar predati najkasnije u roku od 24 časa od završetka konkretnog putnog zadatka. Po povratku iz Vrnjačke Banje tužilac je obavestio samostalnog saradnika sa saobraćaj kod tuženog, da nema novaca od pazara i tom prilikom isti mu nije spominjao otkaz ili bilo kakvu sankciju povodom te činjenice, jer se u praksi dešavalo da vozači iz raznih razloga ne predaju pazar ni u roku od 24 časa.

Tuženi je tužiocu dostavio upozorenje od 10.07.2017. godine o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, što je zaposleni – tužilac učinio povrede radnih obaveza i nepoštovanje radne discipline utvrđene članom 10. stav 1. tačka 1, 2, 9, 10, 18, 20, 30, 44, 47, 50, 51, 52. i 78. navedenog ugovora, koje se sastoje u tome da je 20.04.2017. godine predao putniku kartu na kojoj originalni deo „belice“ nije u potpunosti ispisao, što nije predao pazar ostvaren 30.06.2017. na blagajni poslodavca, već ga je zadržao kod sebe i predao tek 03.07.2017. godine, a pazar ostvaren 02.07.2017. godine predao tek 05.07.2017. godine, na koji način je naneta materijalna šteta poslodavcu. Dana 28.07.2017. godine tuženi je doneo rešenje kojim je zaposlenom tužiocu otkazan ugovor o radu od 08.07.2010. godine, jer je učinio povredu radnih obaveza, radne discipline i njegovo ponašanje je takvo da ne može da nastavi sa daljim radom kod poslodavca, shodno članu 10. Ugovora o radu, odnosno Ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti od 08.07.2010. godine, a shodno članu 179. stav 2. i 3. Zakona o radu. U izreci se navode razlozi prestanka radnog odnosa kao u upozorenju od 10.07.2017. godine. Navedene povrede su propisane Kolektivnim ugovorom kod tuženog, i zbog njih se može otkazati ugovor o radu, odnosno ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveze iz radnog odnosa. Prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac svesno povredio odredbe ugovora o radu, odnosno Kolektivnog ugovora kada nije popunio kartu na način da je original isti sa kopijom. Pre konkretnog postupka je protiv tužioca podnošena prijava i upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog toga što ostvareni pazar nije predao na blagajni poslodavca u propisanom roku. Nižestepeni sudovi zaključuju da je na ovaj način tužilac imao svest da je ovakvo njegovo ponašanje protivno pravilima utvrđenim ugovorom o radu i opštim aktom poslodavca, pri čemu nisu postojale okolnosti koje bi isključivale njegovu krivicu i opravdale njegovo ponašanje u konkretnim slučajevima, te da je osporeno rešenje zakonito.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, sadržano u odredbama člana 179. stav 2. i 3. Zakona o radu kada su zaključili da su postojali uslovi da tuženi poslodavac otkaže zaposlenom tužiocu ugovor o radu zbog skrivljene povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i Kolektivnim ugovorom.

Prema iznetom utvrđenju da se dešavalo da vozači ne predaju pazar u propisanom roku, neosnovano revident ističe da je to poslodavac znao, dozvoljavao i tolerisao i da se stvarala takva praksa, tako da tužilac nije imao svest da čini nešto nedozvoljeno, te da je tuženi trebalo da upozori zaposlene da takvu praksu prekida i da je neće tolerisati. Naprotiv, suprotno proizilazi iz utvrđenja da je u odnosu na tužioca ranije vođen disciplinski postupak u vezi iste povrede radne obaveze. Revident ističe i da je novac ipak predao tuženom, te tuženi nije oštećen. Međutim, prema utvrđenom činjeničnom stanju, članom 10. Ugovora o radu ugovoreno je da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora od strane poslodavca ako zaposleni svojom krivicom učini i povredu radnih obaveza pod tačkom 10.- zadržavanje dnevnog pazara duže od 24 časa, a Kolektivnim ugovorom u članu 143. pod povredom radne obaveze, odnosno nepoštovanjem radne discipline, odnosno takvim ponašanjem zaposlenog da ne može da nastavi dalji rad kod poslodavca, zbog kojih se zaposlenom može otkazati ugovor o radu, odnosno ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza iz radnog odnosa, podrazumeva pod tačkom 10. – zadržavanje dnevnog pazara duže od 24 časa. Prema tome, nije od značaja da li je učinjenim radnjama tužioca, koje su propisane za povredu radne obaveze zbog koje se može otkazati ugovor o radu, učinjena šteta poslodavcu.

Navodi sadržani u reviziji su, kao žalbeni navodi, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno ocenjeni u pobijanoj odluci.

Na osnovu navedenog, primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odbijena je revizija tužioca, kao neosnovana.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić